Početak dela
Dio prvi/1
I. Rožalija knjigi put čestituje.
Rožalija kamo tebe šalje tvoja,
uzdisana, tamo putuj, knjigo moja.
Kud mi imaš ići, ne znam te ja učit,
nego ću te srići u ruke izručit.
Ali što ja sada zađuć s puta reko,
akoprem nerada, jerbo se zareko!
Što ja reko: srići? Izručam te Bogu;
Da ćeš srićno ići š njim, uzdat se mogu.
Putuj dakle, knjigo moja, i š njim hodi,
nek on, draga brigo moja, tebe vodi.
Putuj k rodu momu, koji od želje vene,
da u dvoru svomu vidi u tebi mene -
mene, to jest moje stanje, moje ime,
za oblakšat svoje brige tužno brime.
Putuj, - ako gorom, gorom srićno hodi,
ako sinjem morom, morom srićno brodi.
Putuj, - ili drumom ili stazom išla,
ili gustom šumom, na polje izišla,
ili snilazeći niz dol, u dol snišla,
ili se vozeći rikom, riku prišla.
Putuj, - kud god pođeš, u dobri čas pošla,
i kamo god dođeš, čula: "Dobro došla!"
Putuj, - nit mi ljutu zvir koju ti srila,
koja bi na putu na te srnut smila,
nit mi tebe srila, koja strahom rani,
iz busije sila, zaviknuvši: "Stani!"
niti druga koja beda na put stala,
da kud staza tvoja vodi, ne bi znala.
Putuj, - nek ti vrime tihim zrakom godi
i sunašce š njime bile danke vodi.
Nek te kao virni drug putem sadruži
doljnac vitrac mirni i igrajuć služi.
Nek ti cvitjem cvate put, nek te po granah
žuberući prate ptičice do stana.
Ako trudnoj litna vrućina dosadi,
nek ti roseć sitna kiša zrak proladi.
Nek ti pokoj grane listorodne dadu
i od sunca brane u zelenom ladu.
Kad se zrak uzbune s oblaci od juga
i jug s kišom dune, ne bila ti duga.
Nek ti gornjac puše, koji razvedriva,
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
