Početak dela
Jovan Dučić
Pesme sunca (1929)
Prijateljima Aleksi Šantiću i Atanasiju Šoli
Jovan Dučić
Pesme sunca (1929)
Jovan Dučić
Pesme sunca (1929)
ZALAZAK SUNCA
Još bakreno nebo raspaljeno sija,
Sva reka krvava od večernjeg žara;
Još podmukli požar kao da izbija
Iz crne šume starih četinara.
Negde u daljini čuje se da hukti
Vodenički točak promuknutim glasom;
Dim i plamen žderu nebo koje bukti,
A vodeno cveće spava nad talasom.
Opet jedno veče... I meni se čini
Da negde daleko, preko triju mora,
Pri zalasku sunca u prvoj tišini,
U blistavoj senci smaragdovih gora —
Bleda, kao čežnja, nepoznata žena,
S krunom i u sjaju, sedi, misleć na me.
Teška je, beskrajna, večna tuga njena
Na domaku noći, tišine i tame.
Pred vrtovima okean se pruža,
Razleće se modro jato galebova;
Kroz bokore mrtvih docvetalih ruža
Šumori vetar tužnu pesmu snova.
Uprtih zenica prema nebu zlatnom,
Dva giganta Sfinksa tu stražare tako,
Dokle ona plače; a za morskim platnom,
Iznemoglo sunce zalazi, polako.
I ja kome ne zna imena ni lica,
Sve sam njene misli ispunio sade.
Vernost se zaklinje s tih hladnih usnica…
Kao smrt su verne ljubavi bez nade!
Vaj, ne recite mi nikad: nije tako,
Ni da moje srce sve to laže sebi,
Jer ja bih tada plakô, ja bih večno plakô,
I nikad se više utešio ne bi.
Jovan Dučić
Pesme sunca (1929)
U SUMRAKU
Odvela me tuga i misli zloslutne
U polje, daleko. Trava puna rose.
Tužno stoje vrbe iznad vode mutne,
Hladni vetri mrse zelene im kose.
Na zapadu negde polumrtav bleska
Ugašenog dana zadnji bledi plamen.
Nema je nadamnom širina nebeska,
Mrak zasipa šumu, reku, cvet i kamen.
Evo jedno groblje. Tu leže seljaci,
Do suseda sused, drugar do drugara;
A dok se u svodu brišu zadnji zraci,
Pobožno kapela stoji kraj njih stara.
I dole u selu zadnji ognji zgasli —
Noć, i tu se spava... A kȏ sablast čudna,
Međ grobljem i selom još krivuda staza,
Sva bela i gola, kratka, večno budna.
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
