"Mejrima djevojka i Dragiša serdar" je pesma Jovana Ilića u tradiciji srpskog epskog pesništva. U Mostaru prati lepu Mejrimu, ćerku Omera vezira odraslu u haremu, i mladog Dragišu, dok se prepliću ljubav, porodica i sudbina. Vredi je slušati zbog živog pripovedanja, stiha i slika bosanskog sveta u kojima se ogledaju narodna pesma i romantičarska osećajnost.
Mejrima djevojka i Dragiša serdar Hrani majka jedinicu šćercu, Vjerna ljuba Omera vezira, U Mostaru gradu bijelome, Hranila je medom i šećerom, Umiva je studenom rosicom, A utire rumenom ružicom.. Lijepo je majka njegovala, Još joj ljepše ime nadjenula, Ljepo ime: Mejrima djevojka! Kad je Mejri dvan'est ljeta bilo, Sinu Mejra kano sunce jarko, Začudi se Mejrimina majka: »Ao Mejro, l'jepa ti si, zlato! Rasti, Mejro, moje čedo drago, Te dorasti majci do ramena, Kad dorasteš majci do ramena, Daću tebe za Dragišu mlada, Za Dragišu Ivanbegovića, Što ga ljepšeg u svoj Bosni nema, U svoj Bosni i Hercegovini! Nije lošij' sinak od babajka, A junak je kano i babajko, Što na sablji steče begovanje, Kadno sultan bješe zaratio S Arbakijom, krvavom krajinom.« To govori lepe Mejre majka, To govori, da se razgovori, To govori, da je želja mine, E se kada ašik učinila, Za mladosti, za ljepote svoje, Na Ivana Dragovog babajka. Čudi s' Mejra što govori nena, Ne zna Mejra što je muška glava, E je Mejra u haremu rasla, U haremu, u kavezu zlatnom. Čudila se tri godine dako. Kad četvrta nasta godinica, Ev' padišah sitnu knjigu piše,
Readnara
