Lirika Jovana Dučića je zbirka pesama u kojoj se pesnik bavi unutrašnjim životom, verom, prolaznošću i čovekovim mestom u svetu. Pesme su meditativne i muzikalne, s bogatim slikama i dubokim pitanjima o Bogu, smrti i večnosti. Vredi ih slušati zbog smirenog, misaonog tona i jezičke lepote.
Jovan Dučić Lirika (1943) ČOVEK GOVORI BOGU Znam da si skriven u morima sjanja, Ali te stigne duh koji te sluti; Nebo i zemlja ne mogu te čuti, A u nama je tvoj glas od postanja. Jedino ti si što je proturečno — Kad si u srcu da nisi u svesti . . . Na kom se mostu ikad mogu sresti, Svemoć i nemoć, prolazno i večno! Vodi li put naš k tebi, da li vodi? Kraj i početak — je li to sve jedno? Ko pečate ti čuva nepovredno, Ko tvojim strašnim granicama hodi? Jesmo li kao u iskonske sate Nalik na tvoje obličje i danas? Ako li nismo, kakva tuga za nas, Ako li jesmo, kakva beda za te. Moj duh čovekov otkud je i šta je? Tvoj deo ili protivnost od tebe — Jer treće nema! Kraj tvog ognja zebe, I mrkne kraj tvog svetila što sjaje. Samotan svugde i pred svim u strahu, Stranac u svome i telu i svetu! I smrt i život u istome dahu: Večno van sebe tražeć svoju metu.
Jovan Dučić Lirika (1943) SEME U brazdu bacih seme kedra, Te nepobedne svete srži, Kojeg u svodu neba vedra Nit oluj sruši nit grom sprži. U svetlo jutro toga dana, Bacajuć seme, rekoh: — Budi U mojoj brazdi krv titana, Ideja sile sva u grudi! U prostor bačen glas što stremi, Da ga nebesa budu puna! I reč što nikad ne zanemi, I večno budna božja struna. A kao pesnik, ti ćeš biti Stranac u svetu i u gori: Od osama se što ushiti, Od hladnih zvezda što sagori.
Jovan Dučić Lirika (1943) PUT Da pođem uz reku, sve do vrela, Da znam i izvor i ušće! Ali me najzad i noć srela, A crno trnje sve gušće. Padne li zvezda s nemim mrakom, I ode iz sene u senu, Srce se digne njenim trakom: Ka mestu otkuda krenu. Gde je taj svetli izvor, šta je Ta istina prva, daleka? Ne vodi ništa u te kraje! Sve dublja i crnja je reka. Da najzad s čistog zahvatim vrela! Da spojim izvor i ušće! Ali me najzad i noć srela, A crno trnje sve gušće. Tako selica jato gladno, Sve more prešavši zračno, Padne po trnju: za njim hladno, A pred njim nemo i mračno.
Readnara
