Pjesme Hanibala Lucića zbirka su renesansne ljubavne lirike. Pesnik se u njima obraća gospoji, peva o čežnji, ljubavnim ranama i unutrašnjem bolu, često u prvom licu. Vredi ih slušati zbog stihova koji spajaju dvorsku otmenost i iskrenu osećajnost.
Hlepi sarce moje Hlepi sarce moje gospoji otvorit Britke rane koje hoće ga umorit. Dano ja za bolje, manjega zla cića Tuj zled kâ ga kolje ne dam da očića, Za da mi vila taj ne vazme pak oni Medeni poziraj kî mi smart odgoni; Kî mi oslajuje ljuvena nalipa Gorkost kâ me truje, kâ mi sarce cipa. Vide znah moj poraz taj vil da bi znala, Veseli svoj obraz ne bi mi kazala, Ni bi me činila nje riči dilnika, I tako taj bila rana bi brez lika. Zato ja na dlanu ne htijah nositi Priljutu tuj ranu ni milost prositi, Neg tarpit tužicu, čineći da mi su Radosti na licu na sarcu ke nisu. Nu moje nemilo sarce se iskaša, I trudno toj dilo neće da podnaša, Veleći da živi oganj ga skončaje, Jer izvan laživi moj ga smih izdaje. I evo ispušta iz sebe on vrući Od ognja gorušta uzdah kî me vrući Tako da dobivat veće ga ne mogu, Ni smihom pokrivat bolizan mu mnogu. Da ti vij da mi je sila i nevolja I griha da nije gdi nije i volja Ter mi rič i pogled, vilo, ne uzmiči, Prem ako bol i zled moja t' se obliči.
Readnara
