„Pismo iz manastira“ je pesma u formi stihovanog pisma. Pesnik se iz manastirske ćelije obraća starom prijatelju, dok napolju snežna mećava pokriva kraj, a u tišini samoće nalazi utehu u knjigama, uspomenama i malom cvrčku. Vredi je slušati zbog mirnog, zamišljenog tona i slika zime i samoće.
I Trebȏ sam davno, prijatelju stari, Da ti se javim u prozi? Nikako! Al’ stra’ od stiha... a i druge stvari Zadržaše me, te najposle, tako Zakasnih, — nego, jutros mi podari Ćudljiva muza stil i pero lako I ohrabri me: sad već neophodno Dug ću da platim — ma me đavo odnȏ...
II Nadao sam se da će vreme biti Meni po volji, pa baš jeste tako: Beli se nebo, sneg od jutros kiti Golo drveće, mećava jednako Dȏ zavejava — ta već smo i siti Sunčanih, lepih danȃ — još da jako Ne treska vetar od kapije krilo Na manastiru — dobro bi mi bilo. Gledam kroz prozor: metaju se, vrte Iveri beli u zimnjem vazduhu, Jedva nazirem kroz njih blede crte Okolnih brda, u vilinskom ruhu Planine ćute belinom zastrte — Ne dopire mi kroz tišinu gluhu Ni glas čovečji, niti cvrkut tica, Već samo šapat snežnih vejavica. Kako je dobro u ćeliji sada! Tiho, udobno, peć diše toplotom — Od mećave me štiti drevna zgrada A od dosade knjiga... vidiš po tom Da mi samoća dosta lako pada, — Zadovoljan sam uopšte s životom — I društva imam, jer zidina stara Imade popka što me razgovara. Odavno vrlo živi cvrčak stari U tome zidu; monašina prava, Nit voli goru, nit za svojtu mari, Ceo dan ćuti, al’ noću ne spava, Već, pamteć čudne iz prošlosti stvari, O starini me rado izveštava — Drug u samoći, odavno poznati, On mi ponekad dugo vreme krati. A propos! Leti skoro uvek zađe
Readnara
