Demon je romantična poema Mihaila Ljermontova. Prati izgnanog duha koji luta svetom i Kavkazom, opterećen samoćom i sećanjem na izgubljenu svetlost. Kroz susret s jednom smrtnicom pesma istražuje ljubav, krivicu i čežnju za iskupljenjem.
Prvi deo Mihail Ljermontov Demon Preveo Jovan Jovanović, 1863. I. Tužni demon, duh izgnanja, Leteo je brzim letom A nad ovim grešnim svetom U mukama očajanja. Sećao se bolji dana, Što su davno u mrak pali, Spomeni se gomilali — — Oh spomeni bolji dana: U svetlosti kad je blisto, Čist heruvim, srce čisto; Repatice kad su čile Smešeći se oči krile, Al najrađe uzanj bile; Za poznanjem žednećʼ ljuto Kad je večnom maglom luto Vijajući na sve strane Zabluđene karavane Kroz prostore bez imena, Kroz svetila razbačena, — On, prvenac stvora kad je Pozdravljajućʼ žiće novo I ljubio i verovo; Kad još srećan nije znao Ljute strave, sumnje gorke,
A duši mu ne groziše Pusti veci — zle povorke — I još više . . . Mnogo, mnogo, Čega sʼ setitʼ nije mogo. II. Bludeo je vaselenom, Pustolinom njenom, I bez celi i bez mete, — Gledao je pa je sviko Kako lete jednoliko Vek za vekom, pustim putom, Kao minuta za minutom. On, vladalac grešna sveta, Sejao je seme zlosti Bez zabave bez radosti, Jer što zgodi, niko živi, Niko mu se ne protivi. De je udo seme palo, De je palo tu je cvalo — Pa mu sʼ većem dodijalo. III. Tamo gore nad Kavkazom, Što se pod njim Kazbek sjaje Belim snegom svetlim mrazom, Kao alem-kruna da je, — Tu jʼ izgnanik prvog raja, Ko bi znao s koga kraja, Tu je bio doleteo.
Readnara
