"Vođa" je političko-društvena satira Radoja Domanovića iz 1901. Prikazuje vođu koji siromašne ljude iz nerodnog kraja poziva da pođu u obećanu, plodniju zemlju, dok pripovedač preispituje istinitost priče. Vredi je slušati zbog oštrog humora i pronicljivog osvrta na odnos vođe i mase.
Mesto i vreme nisu precizno navedeni; radnja se dešava negde i nekad u neplodnom, kamenitom kraju, u vreme suše i gladi.
Tema
Tema je seoba izgladnelih ljudi iz neplodnog kraja u potrazi za boljom zemljom pod vođstvom nepoznatog, ćutljivog stranca, koji ih vodi u propast.
Ideja
Poruka je da slepo poverenje u vođu i odsustvo sopstvenog rasuđivanja vode u propast; ljudi treba da misle svojom glavom i ne smeju se bezuslovno pokoravati neproverenom autoritetu.
Glavni likovi
Vođa (nepoznati stranac) — Sredovečan, ćutljiv i namršten putnik, koga narod bira zbog njegovog mirnog i zamišljenog držanja; na kraju se otkriva da je slep od rođenja.
Prvi govornik (stanovnik neplodnog kraja) — Iznemogao čovek koji prvi predlaže seobu i izbor vođe, uveren da se u rodnom kraju više ne može živeti.
Drugi govornik (stanovnik neplodnog kraja) — Predlaže da nepoznati putnik bude vođa, ubeđen da je njegovo ćutanje znak velike pameti.
Najodvažniji govornik — Vatreni branilac vođe koji neprestano opravdava žrtve, uverava masu da moraju istrajati i jedan je od trojice preživelih na kraju.
Kratak sadržaj (otkriva kraj)
U neplodnom, kamenitom kraju, u vreme suše, izgladneli narod na zboru odlučuje da napusti rodni kraj i krene u svet tražiti plodniju zemlju. Pošto niko ne zna put, predlažu da izaberu vođu. Ugledaju nepoznatog putnika koji sedi, ćuti i lupka štapom; zaključuju da je veoma pametan i mole ga da ih povede. On pristaje. Sutradan kreće više od dve stotine porodica. Vođa ne govori, ide oborene glave i ne obazire se na masu. Prvo udara u plot, pa ga ruše; zatim upada u trnjak, pa ga krče, iako deca pokazuju put; nailazi na vrljike i druge prepreke. Putnici trpe povrede, glad i smrt, ali ih vatreni govornik uverava da su žrtve neophodne i da vođa zna najbolje. Kada dođu do duboke jaruge, vođa nastavlja pravo i pada; za njim, na nagovor govornika, svi skaču u ambis. Mnogi stradaju, vođa se zadrži na žbunu i ostaje nepovređen. Putnici i dalje idu, broj se smanjuje. Na kraju, pred drugom jarugom, vođa nestaje, a poslednji preživeli padaju. Prežive samo govornik i još dvojica, osakaćeni i očajni. Govornik pita vođu kuda ih je doveo, a vođa otkriva da je slep od rođenja. Završavaju u nepoznatom, kamenitom predelu, bez puta i nade, ne znajući kuda će dalje.
Motivi
Slepo poverenje vođi — Narod se bezuslovno poverava nepoznatom putniku i sledi ga u ambis, ne znajući kuda ih vodi.
Ćutanje kao mudrost — Ćutanje, oborena glava i lupkanje štapom tumače se kao dokaz duboke pameti, iako vođa ne kaže ništa.
Žrtve i stradanje — Putnici podnose rane, glad i smrt, a govornik ih uverava da su žrtve neophodne za navodno viši cilj.
Potraga za boljom zemljom — Polazak iz neplodnog kraja motivisan je nadom u plodniju zemlju, ali se put završava u kamenitoj pustoši bez puta.
Slepilo vođe i mase — Vođa je doslovno slep od rođenja, a masa koja ga slepo sledi duhovno je slepa, pa oba slepila vode u propast.
Važni citati
„Mi ćemo te slušati i pokoravati se svakoj naredbi tvojoj.”
Ova rečenica pokazuje bezuslovno poverenje mase pre nego što je vođa bilo šta dokazao.
„— Samo ćuti i misli!
— Mudar čovek!”
Otkriva kako narod pogrešno čita ćutanje kao znak mudrosti i na tome gradi vođin autoritet.
„Napred samo, jer
bez žrtava nema ničega!”
Govornikov poziv objašnjava logiku kojom se stradanja opravdavaju i masa tera u propast.
„— Ne mogu da pogledam!...
— Zašto?!
— Slep sam!”
Ovaj dijalog razotkriva da je vođa slep od rođenja i da narod nije sledio onoga ko vidi put.
Pitanja i odgovori
Zašto se narod odlučuje da napusti rodni kraj i krene u svet?
Narod napušta rodni kraj zbog neplodnog kamenitog zemljišta, višegodišnje suše i gladi. Govornik na zboru kaže da na prljuši i kamenu ne može ništa da rodi, a deca i stoka skapavaju, pa se više ne može živeti. Zato predlaže seobu u potragu za boljom i plodnijom zemljom.
Ko je vođa i zašto ga narod bira za vođu?
Vođa je nepoznati sredovečni putnik mrka lica, duge kose i brade, koji ćuti, oborene glave i lupka štapom. Narod ga bira jer veruje da je vrlo pametan upravo zato što neprestano ćuti i misli, i smatra da im ga je Bog poslao da ih spase. Tek na kraju otkriva da je slep od rođenja.
Šta je osnovna ideja Domanovićeve pripovetke?
Osnovna ideja je da slepo poverenje u neproverenog vođu i odsustvo sopstvenog rasuđivanja vode u propast. Pisac kritikuje masu koja ćutanje tumači kao mudrost i bezuslovno se pokorava autoritetu umesto da misli svojom glavom.
Navedi dva ključna motiva i objasni kako se pojavljuju u delu.
Ključni motivi su slepilo i žrtvovanje. Vođa je doslovno slep od rođenja, a masa koja ga slepo sledi duhovno je slepa; putnici neprestano podnose rane, glad i smrt, a govornik ih uverava da su žrtve neophodne, kao u rečima: „Napred samo, jer bez žrtava nema ničega!“.
Kojoj književnoj vrsti i žanru pripada „Vođa“ i po čemu se to vidi?
Delo pripada epici, satiričnoj pripoveci s elementima političko-društvene satire i alegorije. To se vidi po pripovedanju u trećem licu, ironiji i preterivanju, kao i po tome što priča o slepom vođi i masi koja ga slepo sledi kritikuje bezuslovno pokoravanje autoritetu.
Pregled je napisan uz pomoć veštačke inteligencije na osnovu celog teksta dela. Za školski rad proverite detalje u samom delu.
Početak dela
Vođa
Pisac: Radoje Domanović
političko-društvena satira, napisana 1901.
— Braćo i drugovi, saslušao sam sve govore, pa vas molim da i vi mene čujete. Svi nam dogovori i razgovori ne vrede dokle god smo mi u ovom neplodnom kraju. Na ovoj prljuši i kamenu nije moglo rađati ni kad su bile kišne godine, a kamoli na ovakvu sušu, kakvu valjda niko nikad nije zapamtio.
— Dokle ćemo se mi ovako sastajati i naprazno razgovarati? Stoka nam polipsa bez 'rane, a još malo pa će nam i deca skapavati od gladi zajedno s nama. Mi moramo izabrati drugi način, bolji i pametniji. Ja mislim da je najbolje da mi ostavimo ovaj nerodni kraj, pa da se krenemo u beli svet tražiti bolju i plodniju zemlju, jer se ovako ne može živeti.
Tako je govorio nekad, na nekom zboru, iznemoglim glasom jedan od stanovnika nekog neplodnog kraja. Gde je i kad je ovo bilo, to se, mislim, ne tiče ni vas, ni mene. Glavno je da vi meni verujete da je to bilo negde i nekad u nekom kraju, a to je dosta. Ono, doduše, nekad sam držao da sam celu ovu stvar ja sam odnekud izmislio, ali, malo-pomalo, oslobodih se te strašne zablude i sad tvrdo verujem da je sve ovo što ću sad pričati bilo i moralo biti negde i nekad, i da ja to nikad i ni na koji način nisam ni mogao izmisliti.
Slušaoci, bleda, ispijena lica, tupa, mutna, gotovo besvesna pogleda, sa rukama pod pojasom, kao da oživeše na ove mudre reči. Svaki je već sebe zamišljao u kakvom čarobnom, rajskom predelu, gde se mučan i trudan rad plaća obilnom žetvom.
— Tako, tako je!.. — zašuštaše iznemogli glasovi sa sviju strana.
— Je li b..l..i..z..u..? — ču se razvučen šapat iz jednog ugla.
— Braćo! — otpoče opet jedan govoriti malo jačim glasom. — Mi moramo odmah poslušati ovaj predlog, jer ovako se više ne može.
Radili smo i mučili smo se, pa sve uzalud. Odvajali smo i od usta svojih te sejali, ali naiđu bujice pa snesu i seme i zemlju sa vrleti, i
Readnara
