Početak dela
Jedva jednom (1903)
Pisac: Radoje Domanović
Stric mi je bio učitelj u selu, a naša kuća kraj puta, odmah više škole. Tuda prolaze đaci. Zimi im popao sneg po odelu, crvene im se obrazi, uši vezane peškirima, po vunenim čarapicama se na’vatao sneg u grudvicama, stoji ponekom snežna belega na odelu, gde je pao; promiču tako kraj našeg prozora, a sneg u krupnom pramenju pada, pada, tiho, nečujno. Stric kadšto stoji na basamacima, puši, i dim iz cigare, izmešan s parom, koluta se i gubi kroz snežno pramenje. Đaci podižu svoje kape prolazeći kraj njega. Ja naslonim nos na prozor, gledam, gledam, dok se prozor ne zamagli, izbrišem, pa opet nanovo.
Leti, opet, ma’om trče tuda nizbrdicom, bele se košuljice, odskače torbica s knjigama i treska se torba na leđima, u kojoj je ’leb i zastrug sa sirom i skorupom, a strče iz nje pera od luka.
Bilo mi je tad pet godina i držao sam da nema veće sreće na svetu nego biti đak, pa dolaziti iz sela (izdaleka, kako sam to zamišljao), i nositi u torbici jelo i knjige. Pa još leti, kako je to divno ručati đački pod velikim školskim hrastom! Prostrli po zemlji torbice, pa se onda udruže po dvoje-troje oko svake torbice. Jedu, ćeretaju, pozajmljuju jedan drugom soli, ’leba, siromašnijima daju imućni komadić sira. Oni sami raspolažu, sami ostave ostatak jela u torbu, sami sve, kao veliki ljudi! Prava sreća! I plačem i molim majku da mi da torbicu i da u nju metne onako isto u zastrug sira i komad leba, a u krpicu veže soli, pa da i ja ručam s đacima. Odem tako među njih, a oni u smej. Ručamo, a i ja se trudim da kao i oni uđem u zajednicu, u iste odnose.
— Treba li kome sira, ostalo mi jedno parče — viknem i ja, kako sam to od njih slušao, i strepim da l’ će se to ozbiljno primiti. Razdam navlaš svoj ’leb, pa i ja molim da mi pozajme jedno parče, ili kradom prospem so iz krpice, pa pitam:
— Ko ima da mi pozajmi soli? …
Do srca me je bolelo kad se tome nasmeju.
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
