Kraljević Marko po drugi put među Srbima je satirična pripovetka Radoja Domanovića iz 1901. godine. Legendarni junak Marko, umoran od vekovnog naricanja za Kosovom, budi se i vraća među Srbe da vidi šta rade. Domanović duhovito preispituje nacionalni mit i pasivno kukanje, pa je priča zabavna i britka.
Kraljević Marko po drugi put među Srbima: pripovetka — kratak sadržaj, likovi i tema
Književni rod i vrsta
epika, satirična pripovetka
Mesto i vreme radnje
Radnja se dešava u Srbiji (drum, putna mehana, srez, zatvor, Beograd) u piščevo vreme, više od pet stotina godina posle Kosovskog boja.
Tema
Kraljević Marko se vraća na pozive Srba da osveti Kosovo, ali u savremenoj Srbiji nailazi na birokratiju, suđenje, ravnodušnost i prazno rodoljublje.
Ideja
Srbi samo pesmom i rečima oplakuju Kosovo, a pravom junaku među njima nema mesta; rodoljublje je često prazna fraza, a svako se bavi svojim interesima.
Glavni likovi
Marko Kraljević — Legendarni narodni junak koji ustaje iz groba da bi pomogao Srbima, ali biva neshvaćen, kažnjen i razočaran.
Šarac — Markov čuveni konj, koji posle suđenja završava najpre u tramvajskoj vuči, a kasnije okreće dolap, oronuo i bedan.
bog — Gospod koji zabrinuto pušta Marka na zemlju i unapred zna da on tamo neće dobro proći.
Marko Đorđević — Mehandžija kod koga Marko traži vino; zbog male čaše dobija šamar od koga gubi tri zuba, pa podnosi tužbu.
sreski načelnik — Sitan i plašljiv kapetan koji saslušava okovanog Marka, čita mu optužbe po zakonu i šalje ga u zatvor.
Marko Marković — Vatreni govornik na patriotskom zboru koji traži mišicu Kraljevića Marka, ali se onesvesti kad se pravi Marko javi, a zatim mu objašnjava da je to bio samo lep stil.
Kratak sadržaj (otkriva kraj)
Srbi više od pet stotina godina kukaju za Kosovom i dozivaju Kraljevića Marka da ustane iz groba. Marku to dosadi, pa moli boga da mu vrati Šarca, oružje i staru snagu, iako ga bog upozorava da neće dobro proći. Na drumu Marko ubije topuzom čoveka na velosipedu i odseče mu glavu, a mehandžiji šamarom izbije tri zuba jer mu je doneo malu čašu vina. Pobije žandarme iz potere, ali ga vojska savlada i odvede sreskom načelniku, koji mu čita optužbe i kaže da je Srbija sada u prijateljstvu s Turskom. Suđenje traje dve godine: Marko dobija deset godina robije, a Šarca kupuje tramvajsko društvo. Posle robije Marko otkupi oronulog Šarca i traži one koji su ga zvali, ali seljaci nemaju vremena ni novca za Kosovo, a u Beogradu svi žure u kancelariju. Na patriotskom zboru govornik traži mišicu Kraljevića Marka, ali kad mu se Marko javi, onesvesti se, a ostali pobegnu; posle mu objašnjava da se to samo tako govori, radi lepog stila. Marko postaje praktikant, a zatim pandur, da bi mogao da nosi oružje. Kad mu se učini da ni kapetan ne radi pravo, ošamari ga i izbije mu tri zuba, pa ga uhvate i pošalju u ludnicu na pregled. Marko to ne podnese i umre razočaran. Pred bogom kaže da Kosovo nije ni video i da mu se čini da Srbi nisu njegovi potomci, nego potomci Sulje Ciganina, a bog odgovara da je znao da im Marko ne treba.
Motivi
Kosovo kao fraza — Srbi pet stotina godina kukaju za Kosovom i dozivaju Marka, ali kad on stvarno dođe, seljaci nemaju vremena ni novca, a u Beogradu Kosovo niko i ne pominje.
Lažno rodoljublje — Na patriotskom zboru govornik vatreno traži mišicu Kraljevića, ali kad se pravi Marko javi, onesvesti se i objašnjava da se to samo tako govori radi lepšeg stila.
Birokratija i sudstvo — Marka uhvate, saslušavaju, sude mu dve godine, osude na deset godina robije i traže naplatu sudskih troškova, a sve prati pisanje tužbi i paragrafa.
Neshvaćeni junak — Marko se sa Šarcem i starim oružjem ne uklapa u savremeni svet, ljudi beže od njega, a vlast ga tretira kao zlikovca i ludaka.
Propast starih vrednosti — Šarac od slavnog junačkog konja postaje tramvajska vučna snaga, a zatim okreće dolap, čime se prikazuje propadanje starih vrednosti u novom dobu.
Ove reči sažimaju viševekovno srpsko zivkanje Marka koje ga tera da ustane iz groba.
„To se samo tako peva. Ti ne znaš za poetiku!”
Govornik otkriva da su pesnički pozivi samo fraze, a ne stvarni poziv u borbu.
„Kosovo baš niko i ne pominje. Naravno, kancelarija je preča od Kosova.”
Ova rečenica pokazuje da savremeni Beograd živi za kancelariju, a Kosovo je potpuno potisnuto.
„Kako bi bilo kad bi sad ustao Marko Kraljević pa da dođe k tebi?”
Pitanje otkriva Markovu potrebu da proveri da li su pozivi Srba iskreni.
„Evo Marka, ne bojte se, braćo!”
Ovaj uzvik pokazuje Markovu iskrenu želju da pomogne, ali izaziva strah jer su prisutni navikli samo na reči.
Pitanja i odgovori
Zašto se Kraljević Marko odlučuje da siđe među Srbe?
Srbi ga više od pet stotina godina neprestano zovu i kukaju za Kosovom, pa mu se i mrtvom u grobu dosadilo. On moli boga da mu vrati Šarca, oružje i staru snagu i pusti ga da vidi može li im pomoći.
Kako savremena Srbija dočekuje Marka?
Seljaci beže od njega, mehandžija ga tuži zbog izbijenih zuba, žandarmi idu u poteru, a vojska ga savladava i odvodi sreskom načelniku. Sudi mu se, osuđuju ga na deset godina robije, a Šarca prodaju tramvajskom društvu.
Zašto govornik Marko Marković pada u nesvest kad mu se Marko javi?
Govornik je samo lepim stilom tražio Markovu mišicu, a kad se pravi Marko stvarno pojavi, uplaši se. Posle objašnjava da se to samo tako govori radi lepšeg stila, što pokazuje da je rodoljublje bilo prazna fraza.
U čemu je satira Domanovićeve pripovetke?
Satirična pripovetka kroz fantastičan dolazak mrtvog Kraljevića ismeva lažno rodoljublje, birokratiju, sudstvo i ravnodušnost. Kontrastom između junačke prošlosti i malograđanske sadašnjice pokazuje da pravom junaku među Srbima nema mesta.
Šta se dešava sa Šarcem i šta to simbolizuje?
Šarca prodaju na licitaciji, kupuje ga tramvajsko društvo, a kasnije baštovandžija da mu okreće dolap. To simbolizuje propast starih junačkih vrednosti u modernom svetu i Markovo razočaranje.
Pregled je napisan uz pomoć veštačke inteligencije na osnovu celog teksta dela. Za školski rad proverite detalje u samom delu.
Početak dela
Kraljević Marko po
drugi put među Srbima
(1901)
Pisac: Radoje Domanović
Saleteli mi Srbi, pa više od pet stotina godina kukaj: "Jao,
Kosovo!"... "Kosovo tužno!"... "Kuku, Lazo!" Plakasmo tako preteći kroz plač dušmanima: "Mi ćemo ovako, mi ćemo onako!" Plačemo mi junački i pretimo, a dušman se smeje. A mi se dosetismo u jadu Marka i uzmemo zivkati čoveka da ustane iz groba, da nas brani i sveti
Kosovo. Zivkaj danas, zivkaj sutra, zivkaj svaki čas, za svašta: "Ustani,
Kosovo!"... "Šta čekaš, Marko?" I tako to zivkanje pređe u bezobrazluk. Napije se neko u mehani, pa se tek kad potroši pare ražali za Kosovom, obuzme ga neko junačko čuvstvo pa odmah: "Jao,
Marko, gde si sad?" I to, brate, nije malo, nego je to trajalo tako pet stotina leta. Na Kosovu već čitava baruština srpskih suza, a Marko se preturao po grobu, preturao, pa se već i mrtvu čoveku dosadilo.
I jednoga dana, pravo - pred božji presto.
- Šta je, Marko? - pita ga gospod blago.
- Pusti me, bože, da vidim šta rade dole oni moji slepci! Dosadi mi njihova kuknjava i zivkanje!
- E, Marko, Marko - uzdahnu gospod - sve ja znam; ali kad bi im se moglo pomoći, ja bih im prvi pomogao.
- Samo mi, gospode, povrati Šarca i oružje i daj mi staru snagu, pa me pusti da ogledam mogu li šta učiniti!
Bog sleže ramenima i mahnu zabrinuto glavom.
- Idi kad želiš - reče - ali nećeš dobro proći.
*
I odjednom, nekim čudnim načinom, Marko se na svom Šarcu obrete na
Readnara
