Početak dela
Ja sam Srbin (1899)
Pisac: Radoje Domanović
Tek prehladilo posle jake pripeke letnjeg dana. Vetrić ćarlija, a sunce sa zapada posipa svet mekim, blagim zrakom i sve pozlaćuje, kao da se time želi izviniti što nas preko dan namuči žegom.
U to doba iziđe iz kuće Ivan Tomić i sede na klupu pod velikom lisnatom lipom u svome dvorištu. To je omalen, pun čovek sa okruglim licem, širokim mesnatim nosem i plavim, malim očima. Prema prosedoj kosi i brkovima moglo bi se reći da je preturio četrdeset godina.
Zevnu nekoliko puta glasno, protrlja lice i oči šakama, a zatim otkopča košulju na grudima i poče je rastresati, pireći sebi u nedra da se bolje rashladi. Malo postaja, pa dođe devojčica oko svojih četrnaest godina, sa punim krčagom hladne vode. To mu je kći Živka.
Ona poli ocu, te se umi. Zatim on pruži gole noge, te mu izasu na njih sve ono hladne vode što preostade u krčagu od umivanja.
— Je l’ se vratio Dragutin? — upita on Živku, pošto se tako osveži hladnom vodom.
— Nije nikud ni išao! Eno ga gde spava pod orahom!
Ivan se okrete, te sada tek ugleda sina gde leži na jednoj šarenici pod orahom, na nekoliko koraka daleko od njega.
Dragutin je mladić oko svojih dvadeset godina, visoka, protegljasta rasta, crnih očiju i crnpuraste masti lica: sušta protivnost ocu.
Ležao je na leđima, a ruke zabacio više glave.
— E, moj sinko, ne kući se tako kuća! — izgovori Ivan više za sebe, mašući zabrinutom glavom.
Dragutin nije spavao. Leži tu već čitava dva časa udubljen u svoje čudne misli. Njegov je položaj vrlo težak i mučan. Njegovi u kući to ne mogahu razumeti, a on je osećanje svoje krio gotovo i od sebe sama. Do pre nekoliko meseci bejaše živ, veseo i razgovoran mladić, a sada
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
