Pripovetka Radoja Domanovića „Demon“ (1898) prati Đorđa, đaka Velike škole, koji letnji raspust provodi u rodnom šumovitom kraju, gde ga obuzimaju uspomene iz detinjstva. Već u uvodu najavljeno je da se mladalački snovi moraju suočiti sa gorčinom jave. Vredi je poslušati kao primer Domanovićevog pripovedanja o mladosti i stvarnosti.
Slatki su dani detinjstva, slatki su snovi mladosti. Blago onome ko se nikada i nije budio i poznao svu gorčinu jave i života.
Naši dani teku brzo, vreme leti, i događaji jure pored nas munjevitom brzinom, pa u čudnom tom vrtlogu prilika i događaja ne može se ni sanjati; moraš se probuditi, pa ako nisi prospavao i najslađe snove najsrećnijih dana mladosti.
—
Naš se junak još u dvadeset prvoj godini svojoj upoznao sa javom života, i to još kao đak Velike škole.
Nastao je školski odmor, i Đorđe ode svojoj kući da provede leto uživajući u divnom šumovitom mestu svoga rođenja, u zagrljaju svojih roditelja!
Prvo jutro po dolasku svome iziđe uskom putanjom kroz šumu, što vodi izvoru na vrhu brega, sa koga je divan izgled na celu okolinu.
Seo na klupu koju je sam napravio pod lipom kraj izvora, pa sluša žuborenje, napaja se mirisom i svežim dahom letnjega jutra. Gleda šume, staze i livade, po kojima je toliko puta detetom trčkarao. Gleda bele kućice svojih seljana, što proviruju iz voćnjaka i šumovitih brežuljaka. U duši se njegovoj budi čitav roj najdražih uspomena detinjstva.
Čini mu se da ga u tom kraju sve poznaje, sve voli, pa ga i sunce ljupkije greje, i vetrić nežnije pirka i kao da ga sva priroda tihim šapatom kroz romor vrela i tajanstveno šuškanje lišća pozdravlja: „Dobro nam došao!“
Hiljadama najlepših stihova kružilo mu je po pameti, i on ih zanosno
Readnara
