Vetar: pripovetka — kratak sadržaj, likovi i tema
- Književni rod i vrsta
- epika, pripovetka
- Mesto i vreme radnje
- U Beogradu, krajem 19. veka (oko Božića 1886. godine), u bolnici, Jankovom domu i na ulici, uz sećanja na varošicu N. dvadeset godina ranije.
- Tema
- Mladi činovnik Janko, potresen susretom s oslepelim porodičnim prijateljem Đorđem i njegovom ćerkom, preispituje svoju neodlučnost prema ženidbi, seća se prošlosti i biva obuzet novim osećanjem.
- Ideja
- Čovekova vrednost nije u spoljašnjem izgledu, bogatstvu ili slučaju, već u čestitosti, radu, veri i porodičnoj ljubavi; u nevolji treba imati pouzdanje u Boga i ne suditi brzopleto.
Glavni likovi
- Janko — Pripovedač, mlad činovnik u ministarstvu, živi s majkom, neodlučan je u nameri da se ženi, osećajan i sklon sanjarenju.
- Soka (Jankova majka) — Pobožna, čestita i praktična majka, snažnog morala, brine o sinu i priča mu poučne priče.
- Joca doktor — Jankov najbolji prijatelj iz detinjstva, lekar u bolnici, savestan i zabrinut zbog Đorđeve sudbine.
- Đorđe Radojlović — Nekadašnji ortak Jankovog oca, pošten i vredan, oslepeo zbog sušenja očnog živca, veruje u Boga i ne predaje se.
- Đorđeva ćerka (neimenovana) — Lepa, ozbiljna i odana ćerka Đorđeva, nemoćna pred očevom bolešću, u Janku budi duboka osećanja.
Kratak sadržaj (otkriva kraj)
Janko, mladi činovnik, živi u Beogradu s majkom, koja ga nagovara da se ženi, ali on to odlaže. Jednog dana prijatelj Joca, lekar, odvede ga u bolnicu; tamo Janko vidi oslepelog bolesnika Đorđa Radojlovića i potresa ga njegov pogled i reči. Uz majčino sećanje saznaje da je Đorđe bio ortak njegovog pokojnog oca; posle požara i očeve smrti pomagao je Jankovoj porodici. Đorđe je docnije ostao udovac, teško radio, ali je izgubio vid; lekari kažu da je bolest neizlečiva. U bolnici Janko upoznaje Đorđevu ćerku, lepu devojku, i u njemu se budi snažno osećanje. Đorđe planira da ode kod brata kaluđera u manastir, nadajući se prirodi. Za vreme oproštajne posete u Jankovom domu, Janko se koleba; majka mu govori da ide ako hoće, ali u njenim očima vidi drukčiju presudu. On istrči na ulicu, ali ih vidi samo u daljini kako ih vetar nosi i obavija prašina. Vraća se kući; majka, u svečanom raspoloženju, ponavlja svoju priču o arhanđelu i dvama crvima, podsećajući da se Bog stara o svima. Janko ostaje zbunjen, ali prihvata sudbinu.
Pregled je napisan uz pomoć veštačke inteligencije na osnovu celog teksta dela. Za školski rad proverite detalje u samom delu.
Početak dela
Vetar
Pisac: Laza Lazarević
Bio je red na njega, na Janka. On je ovako pričao.
Kad sam se vratio "ozgo" u Srbiju, dobio sam mesto u ministarstvu i živeo sam s majkom od moje plate i njene male ušteđevine. Živeli smo lepo i zadovoljno! Osobito je moja majka bila zadovoljna što joj nisam doveo "iz Pariza kak'u Švabicu", pa da "ne ume s njome ni govoriti".
I ja sam bio zadovoljan što sam neženjen. I mada je majka počesto navijala da joj dovedem "odmenu", ništa me nije vuklo pred oltar. Nije da sam ja iz principa želeo ostati neženjen, nego - ne znam ni ja!
Naprotiv! Ja sam sasvim delio nazore moje matere: "sve sa svetom i kad je čemu vreme", ali sam sve to ipak ostavljao vremenu i slučaju.
Slučaju? - Jest! Ja "bolujem od slučaja", pa sam valjda malo i fatalist!
Dakle, tako smo mi živeli - dobro! A i kako drukčije mogu živeti mati i sin? On je njoj uvek, uvek dobar. Ona me je još neprestano subotom mila, davala mi savete, prišivala dugmeta na košulju, opirala se po kojoj želji i trudila se da održi svoj autoritet; ali kad sam ja već nešto učinio, kad je nešto bilo svršeno, onda je bilo uvek i - dobro! I ako bih se ja sam za nešto učinjeno kajao i kinjio, ona me je sama razgovarala i dokazivala da je baš tako dobro kako sam uradio.
Dobro i onda kad me je, dan pre toga, svom svojom rečitošću od toga odvraćala.
Bože moj, kako su bile velike naše matere! One su imale praosnovne, čvrste, proste principe koji su ispisani u svakom bukvaru; a držale su ih visoko, s pouzdanjem i malo koketnim ponosom, kao vitez svoga dobrog sokola. Nije bilo nikaka pitanja ni zadatka života, ma kako on bio težak, a da ga one odmah lako i prosto ne reše. Nad apsolutnim teškoćama uzdizale su se svojim visokim i istinskim religioznim osećanjem.
Moja se mati malo i slabo kad šalila. Po jedanput u godini dana ja bih joj legao glavom u krilo. Tada bi me ona češkala po glavi i govorila
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
