Početak dela
On zna sve!
Pisac: Laza Lazarević
U ono doba ljudi nisu spavali ni sedali, već posrtali s nosa na usta i s usta na nos; s nogu su jeli... ali, da počnem s početka!
***
Ne može se kazati da se nije učio, ali se vladao do zla Boga rđavo!
Ne bi ga inače ni isterali iz škole!
Ne znam na nas druge, ali na njega škola nije imala nikakva vaspitna uticaja.
On je se, pokraj svega drugoga, i davio, i to tri put! A to neće učiniti ni jedno dobro vaspitano dete! Tri put! Dva put u Savi na kupanju, a jedan put na bari, kad je propao kroz led... On je bio bijen pred sva četiri razreda, što je nasred pijace ispregao konja iz ciganskih kola i odjahao ga niz čaršiju... On je konstrujisao u skamiji pred sobom finu rupicu, u njoj sakrio iglu na koncu, i kad ko sedne na to mesto pred njim, on samo trgne konac i — naravno! A kad se digneš, ne vidiš ništa! Da Bog me da se ovaj ugursuzluk nije mogao sakriti oku profesorovom, tim manje, što je uvek onaj koji je sedeo pred Vučkom po dva-tri put na času skakao i derao se, a pri tom nije dizao rukȗ u visinu.
On je...
Onoga sudbonosnoga dana, on je, kao i uvek, bio naš car. Njih je pak predvodio Đokica Đurić. Đokica, koji je bio vrlo mudar car i vrlo pažljiv vojskovođa, skloni gro svoje vojske u košaru, u njegovoj avliji, i samo nas je pojedinim detašovanim odeljenjima iza drvljanika i streljačkim lancem iza tarabe uznemirivao. Mi napunimo špagove kamenicama, jednim jurišem uzmemo tarabu i nađemo se u njihovoj avliji. Tada sa otlukane poleteše kamenice tako naglo, da naš centrum u neredu ustupi, a krila počeše već da se vraćaju preko tarabe. Iki razbiše glavu, Markića udariše u leđa tako, da on poče plakati, i napusti bojni red, preteći da će nas sve sutra tužiti profesoru.
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
