Priča Laze K. Lazarevića prati dečaka koji se priseća prvog odlaska s ocem na jutrenje. Kroz sećanje na očevu strogost i starinsko odelo, slika porodični život i običaje. Topla je i pitka, pa je zanimljiva za slušanje.
Prvi put s ocem na jutrenje: pripovetka — kratak sadržaj, likovi i tema
Književni rod i vrsta
epika, pripovetka
Mesto i vreme radnje
Radnja se odvija u srpskoj varoši u XIX veku, u porodičnoj kući, dućanu i okolini, tokom nekoliko godina.
Tema
Priča o porodičnoj krizi izazvanoj očevim kockanjem i o majčinoj strpljivosti, veri i ljubavi koja vraća oca na pravi put.
Ideja
Kocka donosi propast, ali iskreno pokajanje, praštanje i porodična ljubav mogu spasti čoveka i dom.
Glavni likovi
Miša — Devetogodišnji pripovedač koji posmatra očevu propast i majčinu molitvu.
Mitar — Mišin otac, strog i osoran trgovac koji zapada u kockarsko društvo i dovodi porodicu do ruba propasti, a na kraju se pokaje.
Marica — Mišina majka, dobra, pobožna i strpljiva žena koja podnosi muževljevu krizu i privodi ga pokajanju.
starija sestra — Mišina starija sestra koja uz majku deli brigu, strah i molitvu.
Đokica — Mišin mlađi brat, dete koje se s porodicom moli Bogu.
Pera Zelembać — Svinjarski trgovac i kockar, loše društvo koje učestvuje u očevom kockanju; na kraju završava na robiji.
kum Ilija — Poštovani kum kome se otac obraća u nevolji i s kojim razgovara o svojim poslovima.
Kratak sadržaj (otkriva kraj)
Kao dečak od devet godina, Miša živi s ocem Mitrom, majkom Maricom, starijom sestrom i mlađim bratom Đokicom. Otac je bio ugledan trgovac, strog i ćutljiv, ali se počeo družiti s kockarima, među kojima je najopasniji Pera Zelembać. Majka trpi i moli se, a porodica sve više siromaši: otac gubi sat, nakit, novac i vranca, a dućan zapada. Jedne noći kockari se okupljaju u njihovoj kući i Mitar traži od majke sav novac; ona mu daje i poslednjih deset dukata i onesvesti se. Deca se s majkom mole pred ikonom svetog Đorđa. Sutradan otac ceo dan sedi slomljen u sobi, zatim odlazi kum Iliji. Noću pokušava da se ubije pištoljem pod ambarom, ali ga majka pronalazi i zaustavlja. Govori mu da nije važno što je sve izgubio, jer su zdravi i mogu poštenim radom ponovo steći imanje. Otac se slomi, zaplače i prihvati majčinu utehu. U zoru, kada zvona oglase jutrenje, otac budi Mišu rečima: „Sine, ustani da idemo u crkvu.“ To je prvi put da dečak ide s ocem na jutrenje. Na kraju pripovedač dodaje da je kasnije video Peru Zelembaća u robijaškim haljinama kako tuca kamen.
Motivi
porodična ljubav — Majčina strpljivost, praštanje i briga za decu drže porodicu na okupu i na kraju privode oca pokajanju.
molitva i vera — Majka i deca se u najtežoj noći mole pred ikonom svetog Đorđa i traže od Boga izbavljenje od propasti.
pokajanje — Otac posle kockarske noći sedi slomljen, pokušava samoubistvo, a zatim prihvata majčinu utehu i polazi u crkvu.
jutrenje — Zvona na jutrenje i očeve reči 'Sine, ustani da idemo u crkvu' označavaju duhovni preporod i obnovu porodice.
Važni citati
„- Sine, ustani da idemo u crkvu!...”
Ova rečenica pokazuje očevo pokajanje i početak duhovnog povratka porodici, jer dečak prvi put ide s ocem na jutrenje.
„Nije nas hranila ni kuća ni livada, nego ti, hranitelju naš! Nećemo mi biti nijedno gladni dok si ti međ nama!”
Majčine reči otkrivaju bezuslovnu ljubav i praštanje kojima zaustavlja očevu nameru da se ubije.
„- Odite, deco, molite se Bogu da nas izbavi od propasti! - reče ona.”
Ove reči uvode molitvu kao glavni oslonac porodice u najtežoj noći.
„Ovo je prokleto!... Ovo je đavolsko!... Ovo će đavo odneti kako je i doneo!...”
Majka odmah prepoznaje da je novac stečen kockom proklet i da neće doneti sreću.
Pitanja i odgovori
Ko pripoveda ovu pripovetku i iz čije perspektive pratimo događaje?
Pripoveda Miša, koji je u vreme događaja imao devet godina. Događaje pratimo iz njegove dečje perspektive, a ono što ne razume dopunjava majčinim kasnijim pričanjem.
Šta majka poručuje ocu kada ga nađe pod ambarom s pištoljem i kako to izražava ideju dela?
Majka mu poručuje da nisu važni kuća, livada i konj, nego da je on živ i zdrav, jer nije imanje hranilo porodicu, već on. Te reči pokazuju da ljubav i praštanje mogu spasti čoveka od propasti i vratiti ga poštenom životu.
Koji se motivi prepliću u sceni kada se porodica moli pred ikonom svetog Đorđa?
Prepliću se motivi molitve/vere i porodične ljubavi, jer se deca i majka u najtežoj noći obraćaju Bogu za izbavljenje od propasti. Molitva im daje snagu i nadu.
Kojoj književnoj vrsti pripada delo i šta znači njegov naslov?
Delo je epska pripovetka u prozi. Naslov označava zoru kada otac budi sina rečima 'Sine, ustani da idemo u crkvu', što je prvi znak očevog pokajanja i povratka porodici.
Pregled je napisan uz pomoć veštačke inteligencije na osnovu celog teksta dela. Za školski rad proverite detalje u samom delu.
Početak dela
Prvi put s ocem na
jutrenje
Pisac: Laza Lazarević
- Bilo mi je - veli - onda devet godina. Ni sam se ne sećam svega baš natanko. Pričaću vam koliko sam zapamtio. I moja od mene starija sestra zna za to, a moj mlađi brat baš ništa. Nisam pao na teme da mu kazujem!
Meni je mati pričala mnogo štošta kad sam odrastao pa je zapitkivao.
Otac, naravno, nikad ni slovca!
On, tj. moj otac, nosio se, razume se, turski. Čisto ga gledam kako se oblači: džemadan od crvene kadife s nekoliko katova zlatna gajtana; povrh njega ćurče od zelene čohe. Silaj išaran zlatom, za njega zadenuta jedna harbija s drškom od slonove kosti, i jedan nožić sa srebrnim cagrijama i s drškom od slonove kosti. Povrh silaja tranbolos, pa rese od njega biju po levom boku. Čakšire sa svilenim gajtanom i bućmetom, pa široki pačaluci prekrilili do pola nogu u beloj čarapi i plitkim cipelama. Na glavu turi tunos, pa ga malo nakrivi na levu stranu, u rukama mu abonos-čibuk s takumom od ćilibara, a s desne strane pod pojas podvučena, zlatom i đinđuvama izvezena duvankesa. Pravi kicoš!
Naravi je bio - otac mi je, istina, ali kad sam već počeo pričati, ne vredi šeprtljati -, naravi je bio čudnovate. Ozbiljan preko jego, pa samo zapoveda, i to on jedanput što rekne, pa ako ne uradiš, - beži kud znaš! Osorljiv i uvek hoće da bude na njegovu, tj. niko se nije ni usuđivao dokazivati što protivno njemu. Kad se zdravo naljuti, a on psuje aliluj. Tukao je samo šamarom, i to samo jedanput, ali, brate, kad odalami, od časa se prućiš! Lako se naljuti; natušti se, griska donju usnu, desni brk suče i izdiže ga naviše, veđe mu se sastale na čelu, a one crne oči sevaju. Jao! Da onda neko dođe da mu kaže da nisam znao
"alekcije"! Ne znam čega sam se tako bojao, naposletku baš i da me ćuši jedanput, pa šta? Ali ja strepim od onih očiju: kad ih prevali, pa kao iz praćke, a ti, ne znaš zašto ni krošto, ceptiš kao prut!
Nikad se nije smejao, bar ne kao drugi svet. Znam, jedan, put drži on na
Readnara
