„Sve će to narod pozlatiti” je pripovetka Laze K. Lazarevića iz srpskog realizma. Radnja počinje na obali reke, među svetom koji čeka parobrod, a likovi poput Blagoja kazandžije i čoveka u mundiru i mamuzama daju sliku svakodnevnog života. Vredi je slušati zbog žive atmosfere, likova i jezika.
Sve će to narod pozlatiti: pripovetka — kratak sadržaj, likovi i tema
Književni rod i vrsta
epika, pripovetka
Mesto i vreme radnje
Radnja se odvija na obali Save, kod parobrodskog pristaništa, uveče i noću, u vreme povratka vojnika iz rata s Turcima; tačna godina nije navedena.
Tema
Tema je čekanje oca na ranjenog sina i muža na ženu; susret sa invalidom otkriva težak položaj ratnih vojnih invalida.
Ideja
Glavna poruka je da se žrtvovanje za domovinu mora ceniti i nagraditi, ali i kritika društva koje obećava a brzo zaboravlja svoje invalide; narodna zahvalnost često ostaje samo reč.
Glavni likovi
Blagoje kazandžija — Otac koji nestrpljivo čeka sina, pričljiv i dobroćudan, potresen sinovim invaliditetom; prvobitno veruje da će narod pozlatiti žrtvu.
kapetan Tanasije Jeličić — Oficir koji čeka ženu i tek rođeno dete, miran, ali ga muče briga i sećanja na rat.
Blagojev sin — Mlad i snažan momak, pešak, ranjen u ratu, izgubio desnu nogu i levu ruku; na kraju prima invalidsku podršku i prosi.
kapetanica — Tanasijeva žena koja dolazi lađom s majkom i detetom; srećna što su joj muž i dete zdravi, ali saoseća s nesrećnicima.
Kratak sadržaj (otkriva kraj)
Na obali Save, kod parobrodskog pristaništa, svet koji je čekao lađu predveče se razilazi. Ostaju samo kazandžija Blagoje, koji nestrpljivo čeka sina vojnika, i kapetan Tanasije Jeličić, koji čeka ženu iz Knjaževca. Blagoje pripoveda o svom sinu kazandžiji i o konju, a kapetana muče ratne slike i briga za porodicu jer su u Knjaževac stigli Čerkezi. Njih dvojica prenoće u mehani. U zoru dolazi lađa. Kapetan ugleda ženu s detetom u naručju i staru majku, pa im pritrči; srećan je što su živi i zdravi. U isto vreme kapetan opaža vojnika bez desne noge i leve ruke i pomaže mu da pređe preko grede. Ispostavlja se da je to Blagojev sin, koji je u ratu teško ranjen. Kapetan probudi Blagoja i upozori ga da je sin teško ranjen. Blagoje ugleda sina, gleda ga i pada u nesvest; kad se osvesti, grli ga i govori da će sve to narod pozlatiti. Prisutni daju poklone: kapetan sat s lancem, Stevo praktikant ćilibarsku lulu, Marinko magazadžija dukate. Sin, dirnut, plače, a zatim i otac. Blagoje baca kapu s darovima i pita šta će mu to. Kapetanica primećuje da su oni srećni jer su zdravi. Kasnije kapetan obnovi kuću u Knjaževcu, žena mu je vesela i sinčić zdrav. Blagoje je još neko vreme ponavljao „Sve će to narod pozlatiti”, pa je govorio „Sve će to tebi bog platiti”; na kraju se propije, umre, a njegov sin prima invalidsko izdržavanje i prosi.
Motivi
čekanje lađe — Blagoje i kapetan na obali Save nestrpljivo čekaju dolazak parobroda, što pokreće radnju i otkriva njihove brige.
ratni invaliditet — Motiv osakaćenog vojnika bez desne noge i leve ruke prikazuje težak položaj ratnih vojnih invalida.
odnos oca i sina — Blagojeva ljubav prema sinu i potres zbog njegovog invaliditeta čine emotivno središte pripovetke.
neispunjeno obećanje — Vera da će narod pozlatiti žrtvu pretvara se u zaborav, jer invalid na kraju prima fondovsku pomoć i prosi.
porodična sreća — Kapetanov susret sa ženom i detetom donosi radost što su zdravi, nasuprot nesreći Blagojevog sina.
zaborav i razočaranje — Blagojev prelaz sa reči „Sve će to narod pozlatiti” na „Sve će to tebi bog platiti” pokazuje gašenje nade i društveni zaborav.
Važni citati
„I najzad prosuše se tihe, krupne suze, kao majska kiša.”
Prikazuje trenutak kada invalid prvi put potpuno oseti svoj položaj bogalja i prosjaka.
„Sve ličaše na razlupanu skupocenu porculansku vazu.”
Slikovito poređenje ističe tragičnu propast mladog i snažnog čoveka usled ratnih rana.
„Blagoje je još donekle govorio: „Sve će to narod pozlatiti!” Posle je okrenuo na: „Sve će to tebi bog platiti!””
Ključna rečenica koja pokazuje Blagojevo razočaranje u društvo i prelaz sa nade na rezignaciju.
„A njegov sin prima izdržavanje iz invalidskog fonda i — prosi!”
Završna rečenica sažima ideju dela: obećana narodna zahvalnost nije ispunjena, pa invalid ostaje prosjak.
Pitanja i odgovori
Koji likovi na obali čekaju lađu i koga svaki od njih čeka?
Blagoje kazandžija čeka sina koji je ranjen u ratu, a kapetan Tanasije Jeličić čeka ženu, majku i tek rođeno dete iz Knjaževca. Blagoje je nestrpljiv i ceo dan postavlja pitanja, dok kapetan stoji mirno i brine zbog Čerkeza. Obojica prenoće u mehani i u zoru dočekaju putnike.
Kako izgleda Blagojev sin kad se pojavi i kako otac reaguje?
Sin se pojavljuje u prostom vojničkom odelu, bez desne noge i leve ruke, oslanjajući se na štaku. Blagoje najpre ne veruje da je sin teško ranjen, a kad ga ugleda, stade pred njega, gleda ga i tresne o zemlju. Posle osvešćivanja grli sina i govori da će sve to narod pozlatiti.
Šta okupljeni ljudi daju invalidu i kako on na to reaguje?
Kapetan daje sat s lancem, Stevo praktikant ćilibarsku lulu, Marinko magazadžija dukate, a ostali putnici, uključujući braću Ruse, spuštaju novac u kapu. Vojnik se zahvaljuje rečima „hvala, braćo!”, ali glas mu postaje sve zagušljiviji i najzad prosuše se tihe, krupne suze, jer tada prvi put oseti da je bogalj i prosjak.
Koja je osnovna ideja pripovetke s obzirom na Blagojevu rečenicu „Sve će to narod pozlatiti”?
Ideja je kritika društva koje obećava da će nagraditi ratne žrtve, ali brzo zaboravlja svoje invalide. Blagojeva vera u narodnu zahvalnost pretvara se u razočaranje, pa on kasnije govori „Sve će to tebi bog platiti”. Na kraju sin prima izdržavanje iz invalidskog fonda i prosi, što pokazuje da obećanja nisu ispunjena.
Kojoj književnoj vrsti pripada ovo delo i koja su njegova stilska obeležja?
Delo je pripovetka, epska prozna vrsta manjeg obima s jednim glavnim događajem i malim brojem likova. Pripovedanje je u trećem licu, s psihološkim portretisanjem likova, unutrašnjim monolozima kapetana i slikovitim poređenjima, što je odlika realističke pripovetke. Tekst ima dramatičan zaplet i kritički odnos prema društvenoj stvarnosti.
Pregled je napisan uz pomoć veštačke inteligencije na osnovu celog teksta dela. Za školski rad proverite detalje u samom delu.
Početak dela
Sve će to narod
pozlatiti
Pisac: Laza Lazarević
I sumrak se počeo hvatati, a lađe još nema. Svet koji ju je čekao počeo se razilaziti. Ode i dečko s tvrdim zemičkama i kapetanica s bajatim licem. Odoše i oba praktikanta s Markom stolarom, svadivši se najpre s gostioničarom, što im je točio još prošle srede otvoreno pivo. Pođoše i kočijaši nudeći se da po dva groša voze u varoš; ali većina, „radi apetita” ili „opruženja nogu”, ode pešice, zametnuvši prut na rame a palac od leve ruke za špag od pršnjaka. Ni žena
Marinka magazadžije ne htede sesti u kola, već pođe sa svojim rnalenim društvom pešice, okrećući čas po leđa onima s kojima je govorila; i to ne iz nepristojnosti, već prosto zbog tepeluka, koji tako bezazleno blistaše kao da je Zaječar procvatio, a kroz Knjaževac protekla reka od mleka.
Sunce se beše rasplinulo u dalekoj prekosavskoj ravnici, i samo još povrh mesta gde ga je nestalo pružahu se u nebo dugačke, svetle, beličaste zrake, kao da je otud sa zapada pomolio neko grdnu šaku sa raširenim i nagore okrenutim prstima — upravo onako kako to prave dobri i rđavi moleri. Sava, koja je bila tako opala da se gotovo na svakom mestu mogla gaziti, sanjivo oticaše odbijajući slabačak crvenkast refleks od oblačaka povrh nje.
Zamalo još, i svet se sasvim raziđe. Sem slugu i činovnika parobrodskih na obali stajahu još samo dva čoveka — jedan u fesu i čakširima, drugi u mundiru i mamuzama. Onaj u fesu — Blagoje kazandžija — ceo dan nestrpljivo hodaše: svaki sat zapitkivaše koga po štogod; obrtaše se neprestano, kao da ga cela snaga svrbi pa ne zna odakle da se počne češati; ulažaše u staničnu gostionicu, i čisto kao da će odocniti, usplahireno istrčavaše ponovo napolje upirući pogled daleko preko mirne Save. Njegovo lepo izbrijano, čisto lice, s lakim površnim borama, nalik na one oblačke u ćilibaru, sa sedim zolufima i brkovima, stajaše nekako u kontrastu s malenim, plavim, vedrim očima koje živo, pa ipak s pouzdanjem, skakahu s jednog
Readnara
