Početak dela
Na bunaru
Pisac: Laza Lazarević
Kako vetar popuhuje, tako se s brazda, kao neke bele aveti kreću golemi pramenovi magle; nose se stranom na koju vetar duše, pa posle se, u sitnim beličastim kristalićima, kao oboci vešaju tebi o bradu i brkove i konju o dlaku. - To je ono što ja kažem: ako nisu muve, a ono je inje! Noge se mrznu, a oči suze. Već ni rakija ne može da zagreje srca, i ti se nestrpljivo osvrćeš, nećeš li gde ugledati kuću i domaćina koji voli gosta,
Ja, bogami, znam kuda ću. - Ja idem kod Matije Đenadića. Ono mu je kuća što pred njom o šljivi ubogovetno visi čutura s prepečenicom! Ko god prođe, nek srkne! - tako voli Matija. A kad mu dođeš u kuću, na rukama će da te nose...
More, čisto me mrzi da pričam, to treba videti. Kakva je to kuća, starinska zadruga, - čitava vojska! Dođi samo uveče, a da ti se nadaju, pa će te presresti jedna snaha na samom putu, s lučem u ruci. Druga stoji u šljiviku, treća je pred stajom, četvrta odbija pse, peta u kuhinji, šesta u sobi kuda te vode, - čitavi svatovi! I sve je u njih veselo, sve skromno, sve zadovoljno. A ne dao ti Bog da se pobiješ s kime iz njihove kuće, jer od njih ima šestoro u samoj vojsci, a jedan je baš pravi vojnik, stajaćak, pod zastavom u Beogradu.
Niti njima treba moba - šta će im moba kod tolikih ruku? Lepo kod njih oru tri pluga bez prestanka; a kad trgovci pođu lučiti svinje, dobro zabrekne ćemer u Matije.
Ovog njihova Arsena znam još kad je bio kevilj. Izvadi dvojnice iza pojasa, pa sve ćurliče pokraj Burmazovićeve kuće. A u Burmaza je kći, - kći i po! Da projašeš, što kažu, pored nje da ona prevali onim pustim očima, očas ti mrkne svest, i jedva se držiš na konju.
Ama se Arsen naviknu na njene oči i ne plaši ih se. Zaturio nogu na vrljiku, laktom se odupro o drugu, a na šaku naslonio obraz, pa govori s njome:
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
