Utopljenica

Početak dela

Utopljenica
Pisac: Branko Radičević
Utopljenica
(1.)
I
Veće zvezdice se krasne
Gube jedna iza druge,
Pa suzice one jasne
Od goleme rone tuge.
Na seju im suza pada,
Štono tamo reci šeće,
Što je sad još, pa nikada
Više, jao, videt neće,
Što im evo stazu stazi,
Sa koje se ne dolazi.
II
Lepa l' beše, Bože silni,
Pa sa toga sad i pati;
On ugleda cvet umilni,
Za srce ga silno vati,
Te opruži belu ruku,
I dovati cvetka ljupka.

Da olakša slatku muku
Utrže joj lepa pupka,
Ona tužna uzdisaše,
Ma s' odbranit ne mogaše.
III
Kâ sunašce on joj sinu,
Zaseni joj oči mlade,
Kroz srce joj sreća minu,
Na grudi mu sretna pade,
I lep joj se zače danak,
Kakav dosle još ne bio,
Kô najlepši kakav sanak,
Ma se brzo izgubio;
Učas nesta luče medne,
Pritiskoše tmine ledne.
IV
On je manu iznenada,
Da jaduje dokle živi;
Pa opeta jadna mlada,
Ni ga kune, ni ga krivi.
Kô za suncem što u noći
Cvetak suze roni tije,
Tako ona u samoći
Za njim jadna suze lije.
Oh da mogu suze ote
Oprati je od sramote!
V
Bože, Bože, što bi s njome?
Kud se dede zlato čisto;
Kô nesretne one mome
Zar i ona sada isto?
Pre za koju kad bi čula
E je snađe kob ta uda,
Bi se ona prepanula
I zgrozila oda čuda,
I bi glavu, moja bela,
Povisoko tad ponela.

VI
Pa kad dođe među druge,
Pa s' na jednu reč napusti,
Tu i ona, mimo druge,
Po dekoju zlobnu pusti
Al' nevolja redom ide,
Pa sad na nju reda dođe,
I ona je juče vide,
Kad kraj neke rpe prođe
Bi žubora i gurkanja
I podmukla klikotanja.
VII
I nazada jadna ita,
Stiže doma izvan sebe;
Uplašena mati pita:
„Ćeri, ćeri, šta je tebe?“
Al' ne zbori ćerka njena,
Ukočenim okom gleda.
Bleda kao bleda stena,
Ledna kao gruda leda,
Ni što čula, ni videla,
I krv joj se uledela.
VIII
Veće tako jošte sada,
Što će biti još zamalo?
Bože, Bože, grdna jadna,
Sve joj telo zadrktalo,
Kâ vijar joj mozak lati,
Zanese je nesretnicu,
I da ne bi kraj nje mati,
Bi panula o zemljicu,
Ma je majka privatila,
I na odar položila.
IX
Tako leža skoro ladna,
Pozadugo ni se mače,

Nastavak slušaj besplatno