Početak dela
Osveta
Pisac: Branko Radičević
Osveta
I
Puklo more ponosito,
Kraj njeg' stenje strmenito,
A na stenju dvori beli,
Beli dvori i veseli,
Ali u nji tuga leže,
Ako nije još što teže.
Dvori stoje, sunce sjaje,
Ma on ko je, otkuda je?
Odskora je kako dođe,
Odma dvore gradit pođe.
Ma zašto i gradi tude,
Zaš na stene udri ude?
Tamo de se dola vije,
Ne bi l' bilo ugodnije?
Sred seoca ubavoga
Bilo b' drusta veseloga,
Bilo b' šale, razgovora
I ljubavna dogovora;
Ali tako čudne ćudi
Kao da se kloni ljudi.
Ma zarašta... Ma eto ga
De iz dvora šeće svoga,
Pravo ide na 'no mesto
De ga vide tako često,
Na kraj stene strmenite,
Dva rastića koju kite,
A pod njima od kamena
Stoji klupa načinjena.
Valja strmen pod njom more.
Strava glenut odozgore,
Ko ne sviče, nek se mane,
Jer inako zbogom dane!
Mozak vrti, tone glava,
Kâ što reko, boža strava.
On na klupu sada seda
Pa u more dole gleda:
Valovi se o kam bore,
Čine mu se njemu zbore.
Ta njiova silna jeka
Nosi nešto iz daleka,
Nosi glase; on i sluša —
Sve tužnija njemu duša,
Sve se teže jad obara,
Trza srce iz nedara;
Al' sa čega i sa koga?
O, ne pitaj, tako t' Boga!
Već uživaj danak beli,
Što ti dobra kob udeli,
I to sunce što ti sjaje,
I tu zoru što još traje;
Zorica ti danak zlati,
Tvoje cveće lepo cvati,
Vetar piri, cveće miri —
Iz njegovog guja viri.
Sunce tone, a on gleda
Niz pučinu unapreda:
More, nebo kâ od zlata,
I teže ga spomen vata.
Tamo, tamo s one strane
Ćaše divan dan da svane;
Čisto zlato sve je bilo,
Al' je brzo potavnilo.
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
