Početak dela
Stojan
Pisac: Branko Radičević
Stojan
I
Doline, brda i tutnje i ječe,
I cikću puške i mačevi zveče,
U meso biju ti prokleti topi.
I rane jape, vrela krvc(a) lopi,
I mozak klade, i škrguću kosti.
A ovo sve je s madžarske pakosti.
Sunašce jarko još je na visin(i),
Pa čudno gleda što Srbljanin čini;
Madžari topim' oće da ga satru,
Srb na nji pali sirotinjsku vatru.
Još de u Srba Srbljanin korači.
Madžara bije i moždi i tlači,
Pa ako tu mu čas samrtni dođe,
Sa sveta barem pevajući pođe.
Sunašce jasno preko neba s' vije
Pa oblak traži, da se za nj'ga skrije;
Ma nebo vedro, ni oblačka nema,
Pa zato sunce zapadu se sprema:
Poljubi usput gradove i sela,
Poljubi reke, potoke i vrela,
Poljubi Srblje, te sokole sive,
Poljubi mrtve, poljubi i žive,
Poljubi rane po grudi, po glavi,
Poljubi krvcu što s' puši u travi.
Još ljubnu kule divna Beograda,
Pa onda zađe od golema jada.
Al' uz Dunavo jedan plovi čamac,
Na sredi sedi jedan momak samac,
Pa gleda tužno onamo nazada,
Okle ga evo izagnaše mlada.
Iz oka njemu tužan plamen gori,
Al' opet muči, ništa ne govori;
Golema tuga srca mu se prima,
On za to opet prašta zlotvorima.
Na kraj već stiže, skoči na obalu,
Potraži odma svoju izbu malu,
Tu žića knjigu vadi iz nedara,
Na sto je meće, pa knjigu otvara;
Još perom oštrim u srce se bode,
Pa krvcom svojom vako pisat ode:
— Smeje se nebo, a sunašce gleda
Odozgo dole na zemaljska čeda;
No jedan dole po zemlji se šeće,
Rekâ bi nema kâ ostali sreće.
On stari nije neg' ti momci mladi,
Al' mladosti se on svoje ne sladi;
Na licu njemu vidim dve-tri pruge,
No da l' od velje uparaše s' tuge,
Da l' od te tuge, da l' oda šta više?
No to na licu njegovom ne piše.
Bijaše lepo, beše pramaleće,
A silni narod tamo-amo šeće,
Taj traži sunca, onaj traži lada,
Tu vidiš starca, onde momka mlada,
Tu vidiš snašu, tu momu tananu,
A onde vidiš rpu pomešanu, —
Golemo ljudstvo sad se amo zbilo,
Kô što je svuda de je kupatilo:
Taj zdravlje traži, jer ga nema dugo;
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
