Tuga i opomena je lirska pesma Branka Radičevića iz srpskog romantizma. Uz vedre slike prirode i sećanje na susret s dragom, pesnik suprotstavlja radost sveta i ličnu tugu, uz blagu opomenu. Vredi je slušati zbog zvučnog stiha, nežnosti i iskrene emotivnosti.
Tuga i opomena Pisac: Branko Radičević Tuga i opomena 1. Odavna već su ošli kruti mrazi, Doline, brezi nisu više sedi, Po cveću noga svuda tebi gazi, Zelenilo ti oko svuda gledi, Zlaćano jutro odonuda lazi, Krasote svoje nimalo ne štedi; U tvome srcu sve to radost budi, U moji tužnu neveselost grudi 2. Malene tice preveseli zvek, U lisnatome što se gaju krije, Nemirna vrela žuboreći tek, Po šljuncima šarenim što se vije, Malene čele zukajući jek, Iz cveća štono meda slasti pije, — Sve to je lepo, no je lepše bilo, Kad moje oko nije suze lilo.
Da dragog čeka, to sam ja već znao, U vrtu tamo kod lipova stroma, Jutreni pozdrav kud joj uvek nosi I poljub od nje za uzdarje prosi. „O, draga dušo, uzmi cvetak nježni, On nježan jeste kao što si ti: Na vrelu di se diže predel brežni, Di prvi put smo videli se mi, Iz tvoga lica zraka rujni, snež(n)i, Di prvi put ja slade neba pi, Di prvi put ja oka t' vidi baj, — Tu iznikô je, mila moja, znaj.“ Ovako njojzi moja rečca velja, Ovako beše njezin molben zvuk, Ovaka bija moga srca želja. Od oka joj mi ljupki pade luk, A njena ruka još od snega bela Od mene uze uzabrani struk, Na svoju krasnu zadenu ga grud I s poljubima plati meni trud.
Readnara
