„Stradija“ Radoja Domanovića je satirična prozna priča i klasik srpskog humora. Uokvirena je kao putopisni rukopis o neobičnom plemenu, a ironijom osvetljava društvenu i političku licemernost. Vredi je slušati zbog duhovite kritike vlasti i ljudske gluposti.
Stradija: pripovetka — kratak sadržaj, likovi i tema
Književni rod i vrsta
epika, satirična pripovetka
Mesto i vreme radnje
Radnja se odvija u izmišljenoj zemlji Stradiji, najvećim delom u njenom glavnom gradu, koji zapljuskuju dve reke, u neodređeno vreme.
Tema
U satiričnoj pripoveci prikazana je izmišljena zemlja Stradija u kojoj su ordeni, titule, lažno rodoljublje, birokratija i prazne formalnosti važniji od stvarnog rada i dobrobiti naroda.
Ideja
Delo ismeva društvo zasnovano na samovolji vlasti, karijerizmu, poslušnosti i praznim svečanostima; ističe da bez istinske slobode, znanja i rada nema napretka, a lažne vrednosti vode u propast.
Glavni likovi
putnik — Šezdesetogodišnji stranac koji pedeset godina traži domovinu svoga oca; radoznao i učtiv, pred ministrima se pravi oduševljen, a u sebi je zapanjen apsurdima Stradije.
ministar inostranih odnosa — Dežmekast i punačak, nezainteresovan za državne poslove; radije spava i priča o pastrmkama nego što brine o zemlji.
ministar policije — Suv i grub, ponosi se zakonima kojima se građani teraju na veselje i poslušnost, a pravila služe vlasti, ne narodu.
ministar privrede — Postariji i žurav, hvališe se brojnim zakonima, činovnicima i čitaonicama, ali privreda zapravo ne napreduje.
ministar finansija — Ne bavi se finansijama, već istorijskim raspravama i lažnom štednjom; budžet troši na bivše ministre, ordenje i svečanosti, a deficit pokriva zajmovima.
ministar vojni — Mali i pobožan, umesto odbrane od napadača piše molitve i organizuje parade, jer mu je važnije da se vlada održi nego da zaštiti narod.
Kratak sadržaj (otkriva kraj)
Pripovedač u staroj knjizi nalazi putne beleške starca koji pedeset godina traži domovinu o kojoj mu je pričao otac. Putnik stiže u zemlju Stradiju, u grad koji zapljuskuju dve reke, gde mu ribar kaže da je zemlja čuvena po svinjama i budalaštinama. Njega, šezdesetogodišnjaka bez ijednog ordena, opkoli radoznali svet, pa mu šef policije odmah okači gomilu odlikovanja da više ne bi izazivao nered. Putnik zatim obilazi ministre: ministar inostranih odnosa spava i priča o pastrmkama; ministar policije se hvali zakonom o obaveznom veselju i kaznama za gramatičke greške; ministar privrede troši milione na činovnike i čitaonice u kojima seljaci, umesto da rade, uče teoriju; ministar finansija se bavi raspravom o staroj granici i „štednjom”, dok deficit raste; ministar vojni na upade Anuta odgovara molitvama i paradama. U Narodnoj skupštini poslanici napamet uče svoje uloge, opozicija je izmišljena, a donosi se zakon o morskoj floti iako zemlja nema ni brodova ni mora. Vlada pada, dolazi nova i sve se ponavlja: iste čestitke i ista osuda prethodnika. Kada se državna kasa isprazni, svi čekaju zajam i Horija, punomoćnika strane bankarske grupe. Svet jednog slučajnog stranca proglasi za Horija, a vlada ga dočeka kao spasitelja, ali se pokaže da je došao samo da kupi šljive za pekmez, pa ga tajno proteraju. Diveći se toj „opštoj harmoniji”, putnik se na kraju rešava da poseti i glavara crkve.
Pregled je napisan uz pomoć veštačke inteligencije na osnovu celog teksta dela. Za školski rad proverite detalje u samom delu.
Početak dela
Stradija
Radoje Domanović
U jednoj staroj knjizi čitao sam čudnu priču; a vrag bi ga znao otkud meni ta knjiga iz nekog smešnog vremena u kome je bilo mnogo slobodoumnih zakona, a nimalo slobode; držali se govori i pisale knjige o privredi, a niko ništa nije sejao; cela zemlja pretrpana moralnim poukama, a morala nije bilo; u svakoj kući pun tavan logika, al' pameti nije bilo; na svakom koraku govorilo se o štednji i blagostanju zemlje, a rasipalo se na sve strane, a svaki zelenaš i nitkov mogao je sebi kupiti za nekoliko groša titulu:
„veliki narodni rodoljub“.
Pisac te čudne priče, putnik beležaka (šta li mu je taj sastav, strogo uzev, po literarnim oblicima, ne znam ni sam, a nisam hteo ni stručnjake pitati, jer bi i oni, bez svake sumnje, po utvrđenom našem srpskom običaju, uputili taj predmet na mišljenje opštoj sednici Kasacionog suda. Uzgred budi rečeno, to je lep običaj. Postave se ludi koji moraju misliti po zvaničnoj dužnosti, pa kvit posla, i svi ostali serbes)...
Elem, pisac te čudne priče, odnosno putnih beležaka, ovako počinje:
„Pedeset godina svoga života proveo sam samo u putovanju po
Readnara
