Početak dela
Sreća (1903)
Pisac: Radoje Domanović
Originalna verzija ove pripovetke zove se Čovekova sladost (1900).
Kad sam još pre toliko godina pošao iz sela u grad da tamo produžim školovanje, ispratio me otac ovim rečima:
— Trudi se, sinko, uči i dan i noć… Ti vidiš kako je seljaku mučan život: biju ga i mraz i kiša, i golotinja i bosotinja; grbača puca od rada, a kad u leto na radu pripeče zvezda u temenjaču, mozak provire, pa opet je i gladan i žedan, i ne doruča i ne dovečera. Odmor je seljaku samo kad ga pod zemlju metnu… Jest, moj sinko, seljaku je odmor samo pod zemljom, a na zemlji nikad! … Tu je moj otac zaćutao, a posle duže pauze sa uzdahom dodade:
— To te, sinko, čeka ovde, u selu.
Ove reči ostadoše tako jasno u mom pamćenju, da mi se i posle tolikog niza godina čini kao da čujem krupan, rapav glas očev, kao da ga gledam.
Kao da me gledaju one njegove umorne oči, u kojima se ogleda toliki niz muka i nevolja u životu njegovu. Kao da gledam njegovo koštunjavo, ogrubelo lice od vetra i kiše, mraza i pripeke; kao da gledam njegov čisto povijeni stas; sećam se tako jasno njegove iskrpljene gunje, masnog fesa na glavi, ispod koga vire pramenovi kose, koje je popala drumska prašina.
Te reči rekao mi je kad se oprostio sa mnom vraćajući se iz grada natrag kući, a mene ostavio tu u gradu da učim školu i da se sam o sebi brinem, jer mi je on, kao siromašak, malo šta mogao pomoći. Našao mi je mesto gde ću služiti i učiti školu.
Pruži mi i ja poljubih njegovu ispucanu od rada ruku i oblih je suzama, jer tek tada osetih tugu za kućom.
On ne ode odmah. Stajao je preda mnom oborene glave, zamišljen, sumornijeg lica nego što sam ga ikad video, i lupkaše glogovim, krivim štapom u jedan kamen od kaldrme. Ja sam stojao prema njemu, plakao i zaklanjao lice rukama, jer me beše stid od trgovaca, koji su iz svojih dućana gledali nas dvojicu, a tako isto na ulici zastajkivahu
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
