Rođen-dan je pripovetka Radoja Domanovića iz 1893. godine, njegovo prvo objavljeno delo. Prati mladića koji na svoj dvadeset treći rođendan preispituje sopstveni život i osećaj da nije postigao ništa, uprkos očekivanjima okoline. Vredi je poslušati kao uvid u rane radove ovog pisca i kao tiho, introspektivno štivo o mladalačkim sumnjama.
„…Sutra se navršuje dvadeset i tri godine moga života! … Proći će i ovo veče, proći će i sutrašnji dan tako isto glupo i neznačajno, kao što su mi ovi prohujali! … Da, vreme juri napred i ja se bez svrhe kotrljam za njim po ovom širokom svetu. Da se zapitam šta sam ja uradio za dvadeset i tri godine svoga života? — Ništa! — moram sam sebi na to odgovoriti! … Grozno je to i pomisliti; strašno zvoni u ušima sama ta reč: ništa! … Dvadeset i tri godine postojati na ovom svetu i ništa ne uraditi! … Svi ovde, u mestu moga rođenja, misle da sam mnogo i mnogo uradio, a poneki mi još i zavide, misleći da sam srećan… Kako lepo mišljenje imaju o meni moji susedi, kako mi oni moju budućnost proriču! Njima bi smešno bilo kad bih im ja kazao da sa dvadeset i tri godine nisam ništa uradio. „Tolike godine uči školu, krasota, bogami, srećan će biti!“ — mnogi govore, misleći da i ja to isto mislim… A moj otac, kako on još misli! — O, moj tužni oče, ti si u mene položio svu svoju nadu, ti me ljubiš kao zenicu svoga oka ili još više, više nego i sama sebe, ti se raduješ mome napretku, topiš se u blaženstvu misleći kako ću ja biti srećan! Misliš kako ćeš se ponositi mnome i radovati se kad ko kaže da sam ja tvoj sin; misliš da ti to zasladi poslednje dane života… A majka moja? — Ah, ona još unapred uživa u tome kako će me po svršetku škole videti srećna i zadovoljna; misli kako će veselo provesti sa mnom ostatak svojih dana… A ja? — Ja samo gledam svoju budućnost praznu i pustu, kao god što gledam u istu takvu prošlost!
— Proveo sam tolike godine za đačkom klupom. Dok bejah u mlađim godinama, bio sam dobar đak, al’ našto to? — Za poslednje četiri godine, provodeći život u lumpovanju, razvratu i kartanju, poboravio sam sve što sam pre naučio, a novoga slabo sam što čitao… Pre nedelju dana isteran sam iz sviju zavoda u zemlji! … I sad, šta sve to znači? Šta je to? — Zar to ne znači: dvadeset i tri godine biti na svetu, postojati i ne uraditi ništa! Užasno! — Još niko ne zna da sam otpušten iz zavoda. Danas pri sastanku niko nije primetio moje neraspoloženje, a ja sam jedva uzdržao suze u očima… Da, da, oni su bili vrlo radosni, a ja sam se malo s njima bavio, izgovarajući se da
Readnara
