Početak dela
Razorena sreća (1899)
Pisac: Radoje Domanović
U mome mestu rođenja življaše neki Stevan Simić, čovek veoma čestit i pošten, ali siromah. Stanovaše baš preko puta naše kuće. Stan mu je bio jedan mali dućančić, u kome je on radio svoj obućarski zanat.
Novu obuću nije pravio, već samo vršio opravke. Zvali su ga krpom. U tom je dućančiću i radio i spavao i kuvao jelo i držao drva. To mu beše sve i sva. Rođenjem nije iz našeg mesta. Tu se odnekud doselio još kad mu bejaše dvadeset i nekoliko godina. Mati mi pričaše da je bio sluga u našoj kući kad prvo dođe u ovo mesto, ali samo za mesec dana.
Govorili su ljudi da je bio na robiji, te su ga svi gledali sa podozrenjem i plašili se. Moja mati je, tako ona priča, rekla jednom prilikom ocu: — Što će ti robijaš u kući? … Ja se bojim!
Otac je takođe počeo sumnjati, i jednog mu dana reče da traži drugo mesto.
Stevan je otišao nekud i tek posle tri-četiri godine vrati se opet amo, gde uzme taj dućančić i počne raditi krpački posao.
Ja sam često njemu navraćao kad bih mu odneo obuću da krpi, i baš zato što mi majka zabranjivaše dugo ostajanje sa njim, bejaše mi slađe nego sve s njime poduže ostati i zapitkivati ga o raznim stvarima.
Ni s kim se taj čovek gotovo nije družio. Radio je svoj posao, a uvek bejaše ozbiljan i čudno zamišljen.
Kad sam već odrastao, njemu bejaše preko pedeset godina. Lice mu blago, pogled izrazan, ali se moglo po svemu primetiti da je uvek nezadovoljan svojom sudbinom. Čim zora, a on je već na nogama. Iziđe pred dućančić i nahrani svoga petla, koji mu spavaše pred dućanom na jednom sanduku, a kad je jaka zima, onda i njega unosaše u dućan. Čim petla nahrani, vraća se u dućan, seda za stočić i radi.
Ja sam počeo njemu navraćati. Ja bih sedeo na jednoj staroj, drvenoj klupici, a on za stočićem radi. Bio sam s njime neobično ljubazan, a njemu je, kako mi po svemu izgledaše, to bilo milo. Ja sam započinjao razgovor o svemu i gotovo sâm govorio, a on bi me, prekinuvši rad, s
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
