Početak dela
Promašena sreća
(1899)
Pisac: Radoje Domanović
Pre — otprilike — četrdeset godina siromašni roditelji Tomini
(njemu je tada bilo deset godina), koji su živeli ovde u jednom obližnjem selu, baš nekako pred Đurđevdan spremali su svoga sina u grad, gde će ga dati na zanat.
Uveče, uoči dana polaska, Tomina je majka brižljivo i sa zadovoljstvom slagala u jednu boščicu stvari što ih je za Tomu izradila i teškom mukom nabavila radeći drugome „napola“. Tu su bile dve košulje, čarape sa šarom, nov pojas, ponjavica i guber za pokrivanje. Uz to je metnula i jednu jabuku, u koju je zabola „deset para“, a zatim još nekoliko obarenih jaja (toliko je svega imala možda u kući).
Za večeru je još nabavila i sira, osem hleba i luka, što je u njih bilo običnije.
I otac i mati su štedeli sir, samo da bi Toma imao više, mada i njemu nije bilo do jela.
— Gle, gde je Sima bacio pušku što si mu je napravio! — reče otac i podiže sa zemlje jedno drvo istesano nalik na pušku.
Toma pogleda Simu, koji je već bio zaspao, i nekako se ražali i sam ne znajući zašto. Sima nije imao ni pune tri godine.
— Jedi, blago meni, nemoj plakati — teši ga majka kada mu ugleda suze na očima, a i sama izbrisa kradom suze sa svojih očiju.
Legao je i Toma kraj bratića, zagrlio ga, i dugo bio budan, pa je najzad, zanesen u neke tužne misli, uplakan i zaspao.
Nasred njihove male kolibice tinja vatra i slabom svetlošću osvetljava zabrinuta lica Tominih roditelja, koji sede kraj ognjišta na dva drvena trupčića i lagano razgovaraju, pogledajući s časa na čas na decu kako zagrljena spavaju u jednom kutiću kolebice. Pošto su se dogovorili da s Tomom ide u grad otac, legli su i oni.
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
