Početak dela
Pozorište u palanci
(1898)
Pisac: Radoje Domanović
Vele neki ljudi: „Mnogi se talenti gube u palankama i ostaju neprimećeni“! Uostalom, svaki sme govoriti što hoće, samo ako ne dira u vlast; ali meni se čini da nemaju pravo. Da ne počnem odmah sa umetnicima koje sam ja pronašao; treba da znate, dragi čitaoci, da se tek u palanci vodi o svemu računa i ceni svačiji talenat više no u prestonici.
Svi mi ovde znamo kako Ljuba knjigovođa ume napraviti meze od rotaka sa zejtinom i sirćetom i, verujte, da ga neobično cenimo i poštujemo, pa čak mu dajemo redovno prilike da svoj dar usavrši! Šta mislite tek o Vasiljku „ćevabdžiji“? Mislite što god hoćete, ali mi njega i njegov dar više cenimo no Beograđani dar kakvog svog lirskog pesnika!
Ja sam pre neki dan dugo razmišljao čak i o tome: što li ne preleće više u moje dvorište šareni petao Laze šustera? Lupao sam glavu možda više no kakav istorik dok objasni neki događaj; i naposletku doznam od momka da je petao zaklan kad je Lazi dolazila u goste tetka
Caka. Meni to momak priča, a moja susetka stoji na prozoru, javi se, pa odmah dodade: „Šteta za onakvog petla, ja baš juče govorim s Mitom.
Navikli smo, znate, na njega — je l’te da je vama neobično?!“
Mnogo smo o tome razgovarali; a eto, to je petao i ništa više.
Javno mnjenje budnim okom prati svačiji pokret. I najsitnija stvar podleži oštroj kritici. — U Beogradu napiše kakav novinar najbolji uvodni članak, pa o tome niko ni reči: učini, recimo, neki državnik pogrešku, od koje pati ceo narod, pa ipak mu niko ne veli ni potamo se, i još mu skidaju kapu.
A u palanci: sednu trojica da igraju sansa, i već se ostali stolovi u kafani prazne i skupljaju svi oko igrača. Svaki odmah uzima svoju stolicu u jednu, a piće koje je počeo piti, u drugu ruku, pa prilazi igračima. Ako ne bude dovoljno mesta za sedenje, revnosni „kibiceri“ stoje okolo, i budnim okom prate svačiji pokret i propraćuju igranje najburnijom debatom, koja je često mnogo oštrija no kad se u Narodnoj
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
