Pored vatre

Početak dela

Pored vatre

Bejaše vedar zimski dan, a mraz, što vele, „puca drvo i kamen“. Ja sam se vraćao iz lova. Nigde žive duše da vidim; sve pusto i nemo, samo što čujah škripanje snega pod nogama i besno zviždanje vetra, koje mi tada, ozeblom, umornom, i ljutom zbog rđavog lova, izgledaše kao pogrebna pesma mrtvoj prirodi u belom pokrovu. Rešim se da svratim u kuću nekog Mate Ilića da se malo ogrejem i odmorim. — Uđem u dvorište: pod jednim kolima stajahu dva psa, koji se okretahu u vezi skičeći od mraza; kad me spaziše, lanuše po dva-tri put’, a zatim opet produžiše svoju staru pesmu; pod tremom od koša ugledao sam poviše kokošaka, koje behu po jednu nogu podigle i zavukle u perje; nakostrešile se, povile glave jedna pod drugu, pa mirno snose svoju sudbinu. Prošavši tako kroz dvorište dođem do kućnjih vrata, gde zakucam, a na to mi jedan glas iznutra odgovori: „slobodno“.

Bio sam već u kući. Jedna velika drvena klupa na kojoj su stajali bakrači s vodom; u jednom uglu glomazni orman (dolap), na kome behu dve-tri debele proje; o zidu nekoliko polutaka slanine, slanica i još nekoliko venaca luka i paprike: to je bilo sve što se na prvi mah može videti od stvari. Na sredi je gorela velika vatra, oko koje su na tronožnim stoličicama sedela četiri seljaka. Svi su bili u suknenim gunjama, čakširama i debelim vunenim maramama oko vrata. Pošto se sa svima pozdravih, ponudiše i meni jednu tronožnu stoličicu, te sedoh i ja kraj vatre. — Malo što slađe i prijatnije može biti nego ozeblom lovcu ili putniku lepa vatra pored koje se odmara i greje ozeble udove, a gleda kako se veselo izvija plamen i sluša puckaranje drva u njemu.

— A odakle ideš, vere ti? — zapita me gazda Tasa, koji seđaše s uvijenim ušima belim peškirom, raširenim rukama prema vatri i malo na stranu okrenutom glavom zbog dima.

— Iz lova.

— E propao si, znam zacelo! — dodade opet gazda Tasa.

Nastavak slušaj besplatno