„Na raskršću“ (1899) Radoja Domanovića je priča, podnaslovljena kao „slika iz života“. Prati malog beogradskog činovnika Veselina Savkovića, njegovu marljivost, porodicu i strah od otkaza. Vredi je slušati zbog pronicljivog i humanog prikaza činovničkog života i socijalnih prilika svog vremena.
Veselin Savković je nekakav mali činovnik u jednom velikom nadleštvu beogradskom. Prirodno je, dakle, da je on utoliko više morao raditi, ukoliko mu plata bejaše manja. Nu radio je on više nego što je trebalo! Dolazio bi na dužnost gotovo na čitav čas pre određenoga vremena, a izlazio poslednji.
Sem vrednoće, koju mu je uvek i sam šef hvalio, bejaše on savestan činovnik, a spreman i vičan svome poslu.
A i morao je takav biti da bi radom i marljivošću što bolje osigurao koru hleba sebi i svojoj porodici.
— Što si lud, te se satireš tolikim radom?! … — reče mu jednom jedan od drugova njegovih.
— Mora se — odgovori Veselin i ne dižući glave od posla.
— Znam da se mora, ali to je preko mere! Ti radiš i kod kuće noću — reći će opet drug njegov i izvadi kutiju, te poče zavijati duvan.
Veselin prekide za časak posao i pogleda ga tužnim pogledom, pa lako uzdahnu i reče:
— Imam ja porodicu!
— Pa šta je s tim? — pita onaj.
— A da me otpuste, kuda bih sa ženom i četvoro sitne dece?! — odgovori Veselin, i prignu na posao.
Ućutaše. Drug Veselinov zapali cigaru, pa pušaše ćutke i izgledaše nešto duboko zamišljen.
Readnara
