Početak dela
Mrtvo more (1902)
Pisac: Radoje Domanović
Baš u trenutku kad sedoh da pišem ovu pripovetku, ukaza mi se pred očima slika moje pokojne strine. Ista onaka kao što, jadnica, beše za života. Na njoj žućkasta rekla od kalmuka, koja joj nije taman, kao da je za drugog skrojena, okratka suknja od istog kalmuka i plava kecelja, opet sa žutim cvetovima; na nogama joj štikovane papuče, razume se žutim vezom, a za čitavu šaku duže nego što treba. Ubrađena šamijom zatvorenožute boje. Lice joj tužno, puno bora, žuto; oči gotovo iste boje kao i lice, pogled izražava neku večito očajnu brigu; usne tanke, malo modrikaste, uvek spremne za plač, iako pokojnicu nikad nisam video da plače. Međutim je neprestano uzdisala, hukala i gunđala neku slutnju, bojazan za sve i svašta. Povijena malo u leđima, grudi joj uske, slabačke, upale; ruke metne pod pojas, pa tumara svuda po kući i dvorištu motreći na svaku sitnicu, a u svemu vidi neko zlo. Naići će čak na običan kakav kamen u dvorištu, pa i tu predvidi opasnost.
— Huuu!... Spotakne se dete, pa udari glavom u ovaj kamen, pa svu glavu razbije! — progunđa s očajanjem na licu, pa uzme kamen i iznese ga iz dvorišta.
Sednemo da ručamo, a ona bi, tek, meni:
— Polako jedi, možeš da progutaš kost, pa sva creva da ti provali!
Pođe ko iz kuće na konju, a ona ga ispraća i huče s rukama pod pojasom:
— Huuu! Pazi dobro! Đavo konj, pa samo dok prezne, a tebi pukne goč o ledinu!
Ako se ide na kolima, ona opet predvidi stotinu opasnosti, i sve to nabraja, gunđajući za svoj račun, ljutita, u strahu i brizi: „Huuu, vrdne konj u stranu, pa odoše kola u jarugu!... Neće da paze, no će tako negde da istrešte oči u jaruzi.” Uzme dete drvo u ruke, a ona bi, grešnica, na to progunđala: „Padne s drvetom, pa, kako je drvo šiljato, istera oči.”
Ode ko iz kuće da se kupa, a ona čitav čas pre polaska gunđa po budžacima: ,,Prokopala negde voda pa, tek, samo dok se omakne u ambis,
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
