Početak dela
Moderni ustanak
(1902)
Pisac: Radoje Domanović
Bože moj, šta sve meni u snu ne dođe! Sanjaju, bez sumnje, i drugi ljudi lude i glupe snove, ali ih valjda ne pišu, a ja, odnekud, imam tu maniju, pa čim prosanjam kakav čudan san, a ja odmah pero u ruku, pa piši: da bih dao prilike da se i drugi čude.
Zaspao sam uveče mirnim i dubokim snom, i san me prenese u doba od pre sto godina, ali samo što to doba nije onak’o kako ga i ja i svi mi znamo iz istorije, već sasvim drugojačije. Jedno što je u mom snu jednako sa ondašnjim vremenom to je što Srbija kao nije oslobođena i njom vladaju Turci. Osećao sam se kao da ne sanjam, već kao da je sve na javi. Turci vladaju Srbijom, imaju, kao ministarstva, nadleštva, uređenje, činovnike, sve, sve, kao mi danas. Beograd isti kao i ovo danas: iste ulice, iste kuće, isto sve, samo što su na mnogim radnjama i državnim zgradama turski natpisi, a po ulicama puno Turaka, i mi
Srbi, isti ovi koji smo i danas, srećemo se s njima i pozdravljamo:
— Servus, Jusufe!
— Servus!
To je pozdrav s njihovom fukarom, najnižom klasom, a, već, kad prođe ko od boljih, ili čak vlast, onda se klekne na kolena, skine kapa, i obori pogled zemlji. Što je najčudnije, ima i Srba u turskoj policiji.
Budi bog s nama, ali to mi u snu nije nimalo bilo čudno.
Ministri i velikodostojnici prolaze ulicom u čalmama, s dugim čibucima, laganim hodom, namršteni. Sve metaniše i klanja pred njima, a oni bi tek ovog, onog udostojili blagovoljenjem i pažnjom što bi ga čvrknuli po glavi čibukom i dopustili mu da im na toj počasti svesrdno i ponizno zahvali.
Mi isti ovi, mi današnji, samo što, kao, nismo slobodni građani kao danas, već raja što strepi i za glavu i porodicu i imanje svoje.
Turci nas nimalo ne štede. Jedne od nas apse, neke okivaju u teške
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
