Početak dela
Lovčev zapisnik (1898)
Pisac: Radoje Domanović
I
Bio sam već đak u prvom razredu gimnazije. Ipak mi nisu dopuštali da nosim pušku. Ali, možda još i zato što mi je to zadovoljstvo zabranjeno, čežnja moja prema lovu bivala je sve jača i jača, neodoljiva.
Morao sam pribeći lukavstvu. Saletim molbama našeg momka da on ponese pušku kad pođe u zabran svinjama, a ja da ga tamo čekam i uzmem pušku. Naravno da sam mu za tu uslugu morao dati nekoliko cigara od očeva duvana.
Ja već u zabranu. Čekam s nestrpljenjem; ljutim se na svinje što dosadno skiče oko mene, misleći valjda da sam im doneo hranu, jurim ih ljutito od sebe i tučem nogama, štapom, kao da su mi one krive što momak ne dolazi s puškom.
Posle dugog čekanja pojavi se i on. Puška mu o ramenu, a u ruci nosi torbu s kukuruzom. Mučno da se zaljubljeni može više obradovati svojoj dragoj, koja mu dolazi na sastanak, nego ja momku.
— Kamo ono? — pita on prekoračujući vrljike, a ruku namestio kod usta kao kad se drži cigara pri pušenju.
Izvadim iz džepa duvan zavijen u hartiju od nekih starih novina, i dadoh mu. On najpre rastera sviše, te razbaca kukuruz na nekoliko gomilica, pa sede na panj, metnu pušku kraj sebe i uze zavijati duvan.
Pošto zapali, metnu ostatak duvana u onoj hartijici u nedra, a papir za šajkaču, pa će reći zadovoljan, kao čovek koji je dostigao svoju želju:
— Evo, bre, puška, ja je done’, no pazi, nesretniče, da ne pogineš!…
Zlo, bog i duša, da što bude rđavo!…
— Što? — pitam, prilično poplašen tom napomenom.
— Što, e moj brajko, što? To, što prsne cev, pa udari onaj krljomak po
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
