Početak dela
Kumova kletva
Pisac: Janko Veselinović
Duge zimske noći prekraćuju seljaci kao i varošani. Ili se nekoliko njih sastanu kod kazana, — koga u šali „duhovnikom” nazivaju
— pa se tu „ispovedaju”; ili se iskupe kod jednoga, pa tu piju, pevaju uz gusle, razgovaraju i pripovedaju.
I ja bejah na takoj jednoj sedeljci. Društva beše dosta. Pismo, pevasmo i razgovarasmo siti. Neki od društva zamoliše nekog čiča
Ranka Draganovića da nam štogod priča. On usuka brkove, popi čašu vina, povuče iz svog dubokog čibuka nekoliko gustih dimova, i poče pričati.
U svem našem selu nema čoveka starijeg od mene. Eto, što nas je ovde, znam za svakog kad se je rodio. Mnogo pamtim! Pamtim, kad ova naša crkva ne beše ovde, nego je bila jedna stara, tamo u groblju; pamtim kad je Ravnje „provaljeno”: onda mi je bilo osam godina; pamtim kad je gospodar Miloš izabran za kneza, kad je zbačen, kad je opet došao. Mnogo pamtim! Znam kad su Turci ovuda prolazili, kad su kaluđeri išli od sela do sela, te ispovedali, tukli žene što im ne skidaju vešalice mesa, — pa sam ih mrzeo gore od Turaka.
K’o i danas znam kad su počeli suditi kapetani ovako po srezovima, i kad su počeli da postavljaju kmetove. Pre ti nije kapetana bilo, nego selo, onako „selski”, izviče jednog za kmeta, da mu štap, i ovaj posle kmetuje, dogod pošteno hoće da radi. Čim počne lagati, — mi njega smetnemo, pa biramo drugog. Tako je to išlo pre kod starog sveta.
Beše u nas kmet moj komšija Stanojlo Puretić. Što beše bogat i zadružan taj čovek, to nema danas! On kao domaćin, pa četiri njegova brata, pa dva sinovca oženjena, pa dva i sin neženjeni, i tri devojke na udaju, pa žene, deca puna kuća. Imanja na po sela. Tu su njive, tu livade, pašnjaci i šume; po njivama se lelujaše strmnina ili rodni
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
