Početak dela
Sirota Banaćanka
Pisac: Đura Jakšić
Tri dana je kako neprestano kiša pada; za tri dana niko nije video ono blago, plavo nebo, niti se iko ogreja na umiljatome osmehu provirujućeg sunca. Gusti, sivi oblaci prekriliše horizont, jedan drugog potiskujući izgledahu kao kakve tavne slike nemirnih sanova il’ kao crne senke gorostasnih planina.
Ljudi su zabrinuto gledali u tu strahotu; odlaziše na reku, ali ni najhrabriji ne smede na most stupiti — obala se ronila, a besni talasi, divlje udarajući u drvene stubove mosta, iz temelja potresahu trošnu zgradu čovečjeg truda.
— Zbog vas je ova strahota, vi beskućnici što ne verujete u boga, što ne dolazite u svetu crkvu! — govorahu sveštenici skupljenoj gomilici golih sinova što se, čakljama i budacima naoružani, nalažahu na obali divlje reke da iz njenih mutnih nedara iščupaju poneku kladu da posle njome svoju sirotu porodicu zagreju.
— Jeste, zbog vas, vi probisveti, vi što ne poštujete starije, vi što ne slušate vlasti; zbog vas je ova nesreća, ova poplava! — govorahu zelenaši i kajišari kojima je baš ovo burno vreme godilo; jer kad ovi besni talasi, valjajući se s visokih gora, sa plodnih ravnica useve upropaste, a trošan temelj jadnih koliba u svome besnilu raznesu, onda će biti jevtina nadnica, onda će bedan seljak gologlav stajati na vratima čaršilije, moliće za milost, za jedno parče hleba, a gazda će mu dati... Ali će mu svaki zalogaj zagorčati. I na te prekore gomilica golih sinova ćutaše, baš kao da je ona kriva; il’ možda je mislila da su to suze sirotinjske, ta bujna kiša, i ti besni talasi da je njihova kletva koja će potresti tvrdo ozidane dvorove nemilostivih zelenaša...
Sve bešnje su jurili talasi.
Most, koji je donde prkosio penušećoj se strahoti, sad se jednim treskom raspao. Teškim balvanima kao sitnim iverjem igrahu se besomučni talasi. Gazde, popovi i druge ćifte raziđoše se, bledi i uprepašteni, a prezrivim osmehom gledala je za njima gomilica golih sinova koju ni elementi ne zaplašiše.
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
