Početak dela
Neverna Tijana (1862)
Pisac: Đura Jakšić
I
Je lʼ volja božija bila?
Ako je njegova svemoguća volja — svirepa i nemilostiva beše, jer u čitavom narodu ne ostavi rumena lica, vesela pogleda.
U crno je zemlju obukla.
Vitezovi i glavari ostaviše dvorove i palate, surovi sinovi gora i lugova napustiše belo stado, da na onom krvavom razbojištu krv svoju proliju. I sad već nema razlike među njima — vojvoda i pastir zagrljeni padoše, izravnaše se i uzvisiše, a smrt ledena redom je išla, i na svako čelo sa bledim bledilom pisala je veličanstvenost, koja se na obrazima narodnih mučenika u času velje pogibije javlja.
Braneći cara i slobodu, čitav je narod pao…
Treperilo je Kosovo u zlatu i u krvavom rubinu, a blede glave mirno se odmarahu na studenoj postelji, koju im je sudbina dugih vekova sa ledenom rukom prostrla.
Dođolje i majke i seje, da vide tu krvavu slavu, da sa žalostivim kukanjem mrtve probude — ali se mrtvi ne dižu.
One su plakale — čitav je narod uzdahnuo — potavneše oči u gorkim suzama, srce je klonulo, a u neizmernoj tugi malaksala je duša; pobledeše obrazi, kao listak prebele hartije, na koju je drkćuća ruka smrt jedinčeta upisala. I odoše, da pri osvitku mnoge bele zore za sinovima svojim nariču, da tuže, dokle u teretu ne umru…
Pa ko kaže, da i nebo plače, kad čitav narod suze proleva? — da se i zemlja trese, kad grudi ranjena naroda uzdahnu?
Zemlja je mirna i nema. Polako i nemarno cepa sama svoje grudi, da u njih primi kneza i roba, vojvodu i pastira. A iza crne i tavne noći trepteći podižu se sunčevi zraci, gledaju pustu ravnicu — žalosno
Kosovo — gledaju, pa niti su uzdaʼnuli, nitʼ se zaplakali, a sunce je i dalje išlo, prezirući tugu čovečiju…
Samo je još jedno mlado devojče na krvavom razbojištu ostalo — kao anđeo, koji će usamljen doći, kad grešnome svetu dođe umirući čas.
Lepa je bila ta usamljena devojka! U licu bela kao sneg, svetlila je u crnim haljinama kao zvezda Danica u tihoj ponoći. U očima joj nije
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
