Početak dela
Kraljica (1860)
Pisac: Đura Jakšić
O blagoslovena zemljo banatska! nepregledna, bogata cvećem, voćem i svakojakim biljem zastrta ravnico! Ti si bašta, po kojoj bi se putnik doveka šetao, a da neoseti vrele kapi teškoga umora. Ćilim, na kome se mnoge zadovoljne kolebe, sela i tornjevi bele — pak ko se u tebi rodio, teško je tome i gledati hladne stene sumornih planina, a nekmoli o njih kršiti snagu.
Tri dana je, kako ti lepo i glatko lice negledam, pa već je srcu dugo i teško; dug je trenutak neodpočinuti na mekom krilu rođene majke. Žalostan čas snositi pogled maćuhe ljute!
Kad sam te poslednji put video, sunce je zašlo; samo je rumen na nebu ostao pozlaćujući bogata polja, — isto sanovi, što se u najsjajnijoj odeći umirućem javljaju.
Išao sam dakle; mnoga sela, brda i doline ostaše za mnom; naposledku mi se ukažu šume i planine, čujem udaljeno hujanje plahovite reke i vidim ždrelo, kroz koje hučna sila dere . . . kamen na kamenu, sa kojeg se po neki gromom oboreni grm u mutnoj peni valjaše . . .
Poda mnom reka ječi i preko rapavoga stenja kaljavo srce cepa.
Vetar huji, a tavan red teških oblaka sa krupnim kapljama usijano čelo okamenjenih divova hladi . . . bujica se sprema . . .
Ali i kroz tu gustu maglu Bog vidi. — Sa muklom hukom pomeša se i umilan glas zvona, koji mi nikad nije tako srca dirnuo, kao u ovoj pustoj osami. Posle po sata stignem u manastir. Kaluđere, vične samoći, slabo je obradovao dolazak nezvanoga gosta; ali me primiše, i otac iguman mi reče, da idem u staro manastirište ocu Makariji, gde mu se ćelija nalazi.
U starom, pola survanom zdaniju življaše otac Makarija, većma usamljen nego kaluđer. U večitome postu, metanisanju i nemom ćutanju osedeše mu vrane kose, nabra se glatko čelo, slomi mlađana snaga . . . Tu on čitaše, pisaše, razmišljavaše i zaboravljaše slasti i gorčine pokvarenoga veka.
Tu sam ga i ja zastao udubljena u čatanju nekih svetih knjiga.
Brada mu je do pojasa bela kao sneg, oči duboko u glavi, ruka
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
