Kad mlidijah umreti: lirska pesma — kratak sadržaj, likovi i tema
- Književni rod i vrsta
- lirika, elegija
- Mesto i vreme radnje
- Jesen; mesto nije navedeno.
- Tema
- Lirski subjekat, teško bolestan i svestan skore smrti, žali se Bogu i oprašta se od sveta, svojih pesama, voljene i oca, žaleći zbog preranog kraja i neostvarenih nada.
- Ideja
- Pesma govori o krhkosti ljudskog života i bolu prerane smrti; lirski subjekat prihvata rastanak, ali žali što njegove pesme ostaju nedovršene i što bližnjima ostavlja tugu.
Glavni likovi
- lirski subjekat — Teško bolestan mladić koji se u jesen oprašta od života, svojih pesama, voljene žene i oca; svestan je skore smrti i žali zbog neostvarenih nada.
- otac — Otac kome su dva sina bila snaga i radost; lirski subjekat ga naziva mučenikom i teši ga da drugi sin neće umreti.
- voljena — Žena koju lirski subjekat voli i naziva jedinom; daleko je, ne čuje ga i možda je srećna s drugim.
Kratak sadržaj (otkriva kraj)
Lirski subjekat u jesen, dok žuto lišće pada, oseća da umire: glava mu klone, lice je potamnelo od bolesti, telo je slomljeno, a kolena klecaju. Pita Boga zašto ga nije stvorio jačeg, poput stene, i zašto mu je pokazao sva čuda i lepote sveta kad sada mora da umre. Sebe poredi s pticom koja se od sreće prebrzo vinula u visinu, udarila u tvrd kamen i razbila se, ali još diše i gleda u nebo. Oprašta se od sveta, koji mu je bio mnogo omileo, a zatim od svojih pesama, koje naziva jadnom siročadi: hteo je da ih okiti dugom, zvezdama i suncem, ali ih nije stigao ni podići. Svestan je da će ga zemlja uskoro primiti i da ubrzo neće biti ni spomena na njega. Zatim se obraća voljenoj, svojoj zori: lakše bi mu bilo kad bi još jednom video njeno lice, ali ona je daleko, ne čuje ga i možda sija drugom, srećnijem. Na kraju se oprašta od oca, mučenika, kome su dva sina bila snaga i uteha. Žali što mu neće biti oslonac u starosti, ali ga teši da drugi sin neće umreti i da će ozdraviti, dok on sam odlazi zauvek.
Pregled je napisan uz pomoć veštačke inteligencije na osnovu celog teksta dela. Za školski rad proverite detalje u samom delu.
Početak dela
Kad mlidijah umreti
(Kad Mlidija umreti)
Lišće žuti veće po drveću,
Lišće žuto veće dole pada,
Zelena ga više ja nikada
Videt neću.
Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje obraze popilo,
Oko telo polomljeno,
A kleca mi slabačko koleno:
Dođe doba da idem u groba.
Bože, (Bože)
Zar me jača stvoriti ne može?
Kad u dušu pusti silni plamen,
Zašto telo ne stvori kô kamen,
Kao one klisurine jake
Što se digle nebu pod oblake,
Utvrđene možda za svakada,
A ja moram veće ići sada?
Oh, zašto me još u klici
Nesi, Bože, umorio?
Zašto si mi nemilosno
Bela dana otvorio
I pokazâ još suviše
Svako čudo i milinu,
Te s' oteo tić ludani,
Brzo nagâ u visinu?
On ne znade od miline
Kud će pređe da se sretan vine,
Nebo zvaše, zemlja ne puštaše.
Silni Bože, de li tad bijaše,
Te ne vati groma plamenoga,
Ne udri ga 'nako presretnoga?
Kô van sebe tić odmila luta,
Obnevide, uze loša puta,
Pa udari o taj kamen tvrdi,
Te se razbi i ljuto nagrdi.
I evo ga dole sakrana,
Vasioni jedna ljuta rana.
Al' još diše, još mu sevka oko,
Još pogleda tamo na visoko,
Gleda dugu i te munje lake,
Sunce, zvezdu i rujne oblake
S kima bio, s kima živovao,
Živovao, divno drugovao.
Ali sade — svrši, Bože, jade
Il' onako, il' više nikako;
Nema leka, pa našto i veka!
Zbogom, svete, nekad tako beo,
Zdravo li mi beše omileo!
Da bi manje, te bi bolje bilo,
Još bi zdravo ja imao krilo,
Još bi duže veselo trajao,
Sunca tvoga zlaćana gledao
Slušâ groma, slušao oluju,
Čudio se tvojemu slavuju,
Tvome cveću i tvome izvoru —
Mog života vir je na uvoru.
P pesme, jadna siročadi,
Deco mila moji časa mladi
Što na srcu tedo da odranim,
Da odranim od zla vas odbranim,
Pa da dugu sa nebesa svučem,
Dugom sjajnom da sve vas obučem,
Da nakitim jasnima zvezdama,
Da obasjam sunčanim lučama,
Kad uginem da mi privatite,
Da mi ime dično održite —
Duga bila, pa se izgubila,
Zvezde sjale, pa mi i presjale
A sunašce ono ogrejalo,
I ono je sa neba mi palo!
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
