Početak dela
Čovekova sladost
(1900)
Pisac: Radoje Domanović
Izmenjena verzija ove pripovetke zove se Sreća (1903).
Kad sam još pre toliko godina pošao iz sela u grad da učim školu, ispratio me je otac ovim rečima:
— Trudi se, sinko, uči i dan i noć… Ti vidiš kako je seljaku mučan život, bije te i mraz i kiša, i golotinja i bosotinja; grbača puca od rada, a kad u leto pripeče u njivi zvezda u temenjaču, mozak provire, pa opet si i gladan i žedan i ne doručaš i ne dovečeraš, a odmor je seljaku samo kad ga pod zemlju metu…! Jes’, moj sinko, seljaku je odmor samo pod zemljom, a na zemlji nikad…
Ove reči ostadoše tako jasne u mom pamćenju da mi se i posle tolikog niza todina čini kao da čujem glas očev, kao da gledam njega. Da li je to zbog važnosti njihove ili što padaše baš u tako važnom momentu moga života ne znam, tek meni se to nikada iz pamćenja neće izgladiti.
Sećam se čak i pojedinosti. To mi je govorio kad je već hteo poći kući iz grada. Ja mu poljubim rapavu, ispucanu od rada ruku i polih je toplim suzama, jer pri rastanku s njim osetih da sam ostavio kuću. On je dugo ćutao i ja dugo plakao, a pored nas promiče svet i mnogi zastajkuju i gledaju na mene. Zar što plakah. Ali ja se još ne osećah u stranom svetu dok otac beše preda mnom, dok sam gledao onu šarenu torbu što stoji kraj njegovih nogu, a iz nje vire presni opanci i dvetri šipke čelika, što je kupio za Tomu, suseda da nadi sikiru.
— Ne plači… Trudi se samo neće l’ dati Bog milostivi da ti bar srećno i lako poživiš… Ja bih plakao kad bi i ti ostao seljakživomučnik, slepac kod očiju — reći će otac i dade mi groš da kupim što hoću. To je bio izraz njegove milošte.
Ja sam se trudio i učio, naprezao iz sve snage eamo da me ne stigne teška sudbina koju mi otac pretskazivaše svojim rečima, ako bih ostao seljak. Duge godine proveo sam u školi. Čitao sam, radio, sedeo dugo noću nad knjigom, pušio cigaru za cigarom i pio kavu samo da bih rasterao dremež kad se opremam za ispite.
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
