"Zvonar" je priča srpskog realiste Svetolika Rankovića. Prati crkvene zvonare Marka i Stanka dok veliko zvono odjekuje gradom, a deca čekaju svoj red. Vredi je slušati zbog ugođajnog prikaza grada i svečanog, zajedničkog odjeka zvona među ljudima.
Spušta se tiho veče. Po celom nebu rasklopio se široki beličastosivi zastor od lakih oblaka, pa zaklonio zaranke sunčeve. Vazduh je nepokretan, tih, kao opčinjen. I grad se neobično ućutao. Nastupio je onaj redak trenutak, kad ne projure njegovim ulicama ni jedna kola, ne projaše besna paripa gizdavi poručnik, ne pronese voće ili bozu prljavi Bitoljac.
Tajac!...
Odjednom se kroz njenu tišinu prolomi onaj gromoviti glas velikog zvona, od koga se vazduh zatrese, a ljudi, makar bili u najvećem poslu, zastanu za trenutak i oslušnu, kao da prvi put čuju ovaj duboki potmuli zvuk. On preseca električnom brzinom veseo smeh starica i ukoči, kao konvulsijom, njihova nasmejana usta. Svako se plaši od onoga, što mu je tako blizu... zebe od puta, kojim mora neminovno poći...
A smrtno zvono grmi svečano, i njegovo brujanje odjekuje sumorno preko prljavih krovova, i gubi se tamo daleko iza prvih brežuljaka, što su opkolili prostrani grad.
Dva zvonara crkvena, Marko i Stanko, podskakuju zajednički uz debelo uže, koje visi o velikom zvonu. Trgnu konopac i obojica se
Readnara
