Početak dela
Svetolik Ranković
Porušeni ideali
Svetolik Ranković
Porušeni ideali
I
Sunce je visoko odskočilo. Davno je diglo rosu sa pitomih dolina, koje se oštro prelivaju pod njegovim vatrenim zracima, i rasteralo sivasto bele oblake magle, koji se dizahu iz dubokih planinskih raselina, pa se, kao široka povesma, hvatahu jedan za drugi i protezahu se tako šumovitom sredinom gorostasnog Maljena. Sad je sve jasno, svetlo i toplo.
Čini se, da se najlepše igraju i prelivaju sunčevi zraci po zelenom Rudištu, jednom premagrevku, koji se oteo gustoj borovoj šumi, pa se utrkuje s njome mekim zelenilom svoje sočne trave. On je visoko, bliže vrhu planinskom, a sa njega se gledaju kao na dlanu s leve strane podrinske, i s desne šumadiske planine.
Pri vrhu Rudišta bije ključ bistre hladne vode, a oko njega mirišu, zelene se i s nekom veličanstvenom tišinom dižu se u vis kitnjasti borovi i tankovrhe jele... Nastao je onaj obični tajac pri nastupanju jake vrućine. Ovce već pobegle sa guste paše i još po malo tumaraju pod hladovima, čupkajući lišće sa koje retke šibljike; krave počinju češće menjati mesto, držeći se bliže hladova, samo se nestašne koze revnosno propinju uz drveće, savijaju hrapavim jezikom mlade izdanke, smotaju ih brzo u usta i motre drugi sladak zalogaj.
Pod gustom hladovinom, kraj samog studenca, nemarno se bacilo na zelenu travu mlado čobanče, dečko od svojih trinaest godina, pa sluša žubor hladna studenca i gleda čistinu plava neba, bludeći svojim poludivljim, radoznalim, zelenkastim očima po jasnom lazurnom nedogledu...
— O Ljubo, ču se odozgo sa planine otegnut jasan ženski glas.
Čobanče se odazva običnim uzvikom, ne mrdnuvši glavom. Zanela ga je neka neobična misao, pa se boji da ne pokvari sve, ako se mrdne.
— Paponja jednako vuče koze u Jelenac. Ništa mu ne moguu...
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
