Ljudska nestalnost

Početak dela

Svetolik Ranković

Ljudska nestalnost

Mala Kosa neobično voli svoju teticu. S njom jede, pije, spava, zabavlja se... provodi cele dane i noći. Od kad zna za sebe, od kad su joj urezani u pameti prvi svesni događaji u životu, od tada je i tetica večito pred njenim očima.

I onaj večno veseli, živi, devojački osmeh, što vazda treperi na usnama lepe, visoke, tanane devojke; i one sjajne, večno pokretne, velike crne oči, što tako milostivo, tako ljubavno i slatko gledaju, kako ne gledaju nigda ni babove, ni mamine, ničije druge oči; i ona gusta, smeđa, meka kao svila, mirišljava kosa; i onaj vazda pognuti posleni stas, — jer se teta neprekidno nalazi u nekakvu poslu; i oni česti, dugi, vatreni, drugarski i ljubavni poljupci, što IH teta, bez broja i bez reda, daruje svojoj ljubimici... sve, sve to stoji i živi pred očima detinjim, od kad ono zna za sebe.

Mile su joj bile negda majčine grudi, ali je i tada, čim stade razaznavati ponešto oko sebe, radosno pružala ručice na prvi pogled milostivih očiju. Sliva joj se slatko toplo mleko iz grudi na obraščić, a ona veselo maše ručicom i smeje se glasno svojim nevinim, anđelskim smehom, gledajući neobične, ljubavne tetine oči.

Otad joj je, svojim vazda ozbiljnim, natmurenim pogledom retko

Nastavak slušaj besplatno