Lirska pesma Jovana Dučića iz zbirke „Lirika“ (1943). Zvezde na noćnom nebu progovaraju jedna po jedna i svaka kaže za koga sija — za srećne, za bedne, za kraljeve, za robove. Kratka i muzikalna, pesma govori o svetlosti koja se rađa samo u čoveku.
Pesma govori o zvezdama koje se oglašavaju i o tome kome koja zvezda sija, da bi se na kraju istakla svetlost koja postoji samo u čoveku.
Ideja
Nad svakom ljudskom sudbinom sija neka zvezda, ali samo u čoveku sjaji svetlost Božanstva, koju pesnik naziva taštom svetlošću i kobi uma.
Kratak sadržaj (otkriva kraj)
Pesma nema radnju ni junake. Kad nebo zasija prvo veče, s vidokruga se čuju glasovi zvezda i svaka kaže za koga sija: jedna za srećne, druga za bedne, treća za kraljeve, a ostale za heroje, za roblje i za zaljubljene. Najveća zvezda kaže da sija za dugu noć na groblju. Tako se u nizu zvezda smenjuju ljudske sudbine, od sreće i moći do ropstva, ljubavi i smrti. Na kraju se iz tog šuma glasova javlja još jedan: on će dati reku „tašte” (isprazne) svetlosti, kao Božanstvo, „ta kob uma”, koje sjaji samo u čoveku.
Pregled je napisan uz pomoć veštačke inteligencije na osnovu celog teksta dela. Za školski rad proverite detalje u samom delu.
Tekst dela
Zvezde Jovan Dučić Lirika (1943) ZVEZDE Kad nebo zasja prvo veče, Ču se glas zvezde s vidokruga: — Ja sjam za srećne, jedna reče, — A ja za bedne, kaže druga. — Ja kraljevima, zbori treća, — Ja herojima. — A ja roblju. — Ja zaljubljenim! — A najveća: — A ja za dugu noć na groblju. — A ja ću, ču se iz tog šuma, Svetlosti tašte dati reku: Kao Božanstvo, ta kob uma, Što sjaji samo u čoveku.
Readnara
