Dva Ribnikara (1924) je esejistički tekst Jovana Dučića o političkim prilikama posle ujedinjenja. Polazi od slike mutnih vremena koja izbacuju demagoge na površinu i suprotstavlja ih herojima. Vredi ga slušati zbog Dučićevog uzvišenog stila i promišljanja o odgovornosti i ideji Jugoslavije.
Mutne su prilike kao mutne reke: one izbace sav šljam na površinu. Odmah posle našeg ujedinjenja prestalo je doba heroja. Posle velikog broja imena koja su iz istorije jedne nacije prešla u istoriju sveta, javila su se imena demagoga.
Njihovi su glasovi omeli da se čuju s kraja na kraj naše grude zvono vaskrsenja i himna pobede. Tek što su se savile trobojne zastave, razvili su se programi za cepanje i memorandumi strancima za pomoć protivu oslobođenja. Nisu nam dali ni časa vremena da se osvrnemo oko sebe, po onim grobljima koja su šira nego naše varoši, i bojištima na kojima su rešene tri istorijske misije. Videh jednog dana kako preko Terazija prolaze kroz gomilu dve vojvode koji će sutra na tom istom mestu stajati saliveni u bronzu, pokazujući mačem Bregalnicu ili Kolubaru. Ali ih toga dana ne prepozna publika koja se osvrtala za jednim demagogom koji ne voli Srbiju, jednim od one dvojice trojice koji su uzeli od nas u zaštitu jugoslovensku ideju, pravi demagozi koji ne mogu nikog da nadmudre ali mogu da nadviču. Nastala su druga vremena i druga viteštva. Jer ima dve hrabrosti: jedni su hrabri jer se ničeg ne boje, a drugi su hrabri jer se ničeg ne stide.
Ova Jugoslavija rodila se u kacigi Srbije. Demagozi pokušavaju međutim da joj dokažu jedno sramno poreklo: poreklo deteta bez roditelja, sudbinu lepog devojčeta kojem se ne zna otac. A ona je delo epopeje, produkt genija jedne rase, iskupljenje jednog gigantskog napora kojem nema ničeg ravnog pod suncem. Samo s takvim poreklom ova Jugoslavija izgleda proizvod poštenja i zasluga viteštva, jedan fakat koji se nameće za divljenje i za strah. Demagozi koji brane Jugoslaviju od Srbije bedniji su nego oni koji brane Srbiju od Jugoslavije. Jer govoreći da
Jugoslavija nije ničije delo, vrše otvoreno izdajstvo prema njoj. Oni svode ovu veliku zemlju na jedan žalosni produkt slučajnosti, rezultat jednog sticaja prilika, i tuđi fabrikat, i na kukavno dete bez oca. Kad bismo i mi drugi imali takvo nisko mišljenje o svojoj otadžbini, ko bi je onda mogao voleti!
Readnara
