Početak dela
Jovan Dučić
Gradovi i himere (1930)
Prijatelju
D-r. Kosti Kumanudi
Jovan Dučić
Gradovi i himere (1930)
Prvo pismo iz Švajcarske.
ALPI (Sen-Beatenberg) avgusta,19**
Ovde jutra osviću hitro i večeri zakašnjavaju. Sati prolaze spori i neopaženi; vreme se ne daje meriti ničim, jer se ovde ništa ne događa.
Samoće i tišine alpijske su neprohodnije nego libijske pustare.
Onamo svetlost pravi čudesa, i jedan isti predeo postaje i nestaje sto puta dnevno. Sunce zida gradove po nebu, tvrđave po oblacima, himerične vrtove po zemlji, i sve je onamo život i cvetanje. Ovde svi sati prolaze ili visoko u nebu ili duboko pod zemljom, ne ostavljajući ničeg ni u oku, ni u sluhu, ni u uspomeni. Samo dok čovek korača, stvari se krenu i prolaze pored njega; zadrži li se na kojoj strmeni, sve se okameni i sve zanemi. Končić koji veže ljudsku dušu za ovu zemlju, prekine se, i na tom mestu zaboli, i padne kap krvi.
Tihi kristal glečerâ na Jungfrau i na Blimlisalpima stoji u samom zenitu kao srebrn zid između dva sveta. U razređenom vazduhu prođe pisak ptice koja se ne vidi; začuje se melanholično zvonjenje govedi iz dolina koje se samo naslućuju. U dolini se pružaju lanci ljubičastih i vazdušastih bregova koji naliče na mitološka brda čije legende više niko ne pamti. Sve izgleda sjajno, ali efemerno, protivurečno, tašto.
Tamo je tunska ravnica obasjana zelenom svetlošću, i Tunsko Jezero koje, kao duša, reflektuje svakog trenutka sve što se događa u nebu. Sve drugo oko mene je svetlo i ogromno, ali sve nepomično i ravnodušno.
Taj bliski i stalni dodir s velikim i mirnim stvarima daje telu neku grubu materialnost i živci se razilaze po njemu kao ukočeni konci od čelika. Ne volim alpijsku lepotu. Mi utičemo na stvari menjajući njihove forme, ali stvari menjaju nas svojim nasilničkim utiskom.
Čini mi se ovde da danas već ne želim ono što sam juče želeo svom snagom. Svima mojim željama vidim sada granice, kao ovom horizontu; svi moji snovi svršavaju nedaleko od mene kao ovaj puteljak što
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
