Početak dela
Pošto je pre snega bilo suvo, a zasipalo još od jutra Badnjega dana, to su male straćare i svi sokaci, potpuno pusti, brzo zavejani debelim belim slojevima. I okolina, sva bela ovoga Božića, izgledala je svečano nema, dok je varošica ulivala tugu. Činilo se tako da je ovaj praznik daleko od nje: kao da je svuda, samo ne u njoj, tamo negde u mnogo srećnijim mestima gde su ljudi čistiji, Bogu odaniji i bolji, više ljudi negoli ovde, i gde nema nekog, ma kakvog života i radosti od njega. Tako se činilo, pa je to osećanje izazivalo drugo, kao neku dragu i potajnu nadu: da će se, možda, kad bilo docnije, ko zna kad, ali bilo kad u budućnosti i boljim vremenima, i od toga života i praznika, s one strane visokih planina što su zaklanjale vidik pun snežne magle, zahvatiti i okusiti, pa će onda ovaj ovde, mučan i sumoran, ostati samo kao žalosno sećanje na takav san prošlosti kad se životarilo tako da bi se dočekalo bolje, i kad je sam odjek crkvenih zvona duboko dirao i ranjavao i nekako neodređeno boleo i mučio. Ovako osećanje, i mučno i milo, ispunjavalo je mnoge, ali, među stanovnicima ovako maloga mesta, valjda nikoga toliko kao čoveka kome više nego skromno nagrađena služba sudije puno godina nije davala da kud god bilo umakne, pa da se spase i prebaci s one strane mrkih planina, iza kojih je zamišljao kako živo i burno mora ključati onaj zanimljiviji i toliko privlačni velikovaroški život u svakom pravcu složenih gradova. Pa se ovim osećanjima pridružilo još jedno: da je Božić, ovoga puta, tužniji i prazniji nego ikad, a da za njega nikad ranije tako važnu opomenu nije značio. Ta opomena bila je prosto u tome: da se ovako kao dosad više niti sme niti može, i da se doguralo do one krajnje tačke i granice, toliko opasne, i kad se odlučno mora kidati: pa ili ostati tako do kraja života i na brak, tu tako važnu stvar, više i ne pomišljati, ili odvažno i smelo ući u novi život, što bi stvarno značilo da se rešavajući korak učini još koliko danas, možda smesta, iz ovih stopa. Jer razvlačiti i dalje, besciljno je i ludo, pošto duže razmišljanje nema nikakvog, najmanje praktičnog smisla, i jer nada iščupati se iz ovog mesta, toliko dosadnog i tužnog, prosto je naivno zalagivanje. I kad ta mogućnost nikako ne postoji, onda se s tim mora računati, pa se ne može oprostiti ludost da se time i dalje obmanjuje,
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
