Zbirka pripovedaka Dragiše Vasića u kojoj pripovedač, samozvani smetenjak, duhovito i pronicljivo pripoveda o svojim svakodnevnim zgodama i nesanicama. Kroz ispovest o noćima bez sna i sitnim životnim zapetljajima ocrtava se lik čoveka koji se snalazi u svetu oko sebe. Vredi je slušati zbog pitkog stila i blage ironije.
Ima neko vreme, patim od nesanice. Evo šta mi se dešava. Legnem u krevet mrtav umoran. Dakle, sasvim umoran legnem u krevet i računam zaspaću smesta. I zaista, kako sam sklopio oči, obuzima me zanos tako kao da ću smesta zaspati. Ali najednom, dok tonem u onom mračnom zanosu i pred snom koji tek što se nije sasvim utvrdio, pojavljuje se odnekud nešto fino kao svileni konac koji ja osećam i koji se kao neka strašna granica postavlja između ona dva stanja, te me opominje da se dalje nikako ne može i da od sna neće biti ništa. Ja već počinjem da se mučim u maglovitoj svesti o tome da sam ipak budan. Tu svest o tome da nisam potpuno zaspao, osećam najpre kao neobično finu, tanku i laku maglicu, kao što je ona što se ponekad viđa nad gradom u ravnici, prednoć, kad se on sprema za san i kad se već ne vidi. Dakle nešto tako vrlo tanko, fino i svetlucavo, što lebdi nad onim mračnim bezdanom. Ide to tako pa tek osetim kako se onaj tanki magleni veo počinje da steže i da skuplja sve više, sve više, u neku sve manju i manju gužvu, dok iz njega ne ostane samo jedan jedini lepršavi pramičak. Taj pramičak koji menja boje, stalno podrhtava i liči mi na kakvog leptira, dok se sasvim u njega ne pretvori. I ja se mučim, i taman mislim sad ću zaspati, jer sve manje osećam onu granicu, kad me krilance onog leptirka takne, dodirne negde po onom zategnutom svilenom končiću, i tako nanovo opomene da sam budan. A čas opet oba krila najedanput, te mi je svest o tome da sam budan jasnija. Eto tako nešto, ako sam znao približno da izrazim, i sve strašnije, ponavlja se, ponavlja se neprestano, dok se naglo ne prenem i skočim, jer glava ne može da izdrži u onim mukama, te ustajem i sedim u krevetu do zore. Četvrto je veče kako mi leptir nikako ne da mira nego trepeće, trepeće, po onom koncu i kako ga sve stvarnije osećam u glavi, pa sam ustao, seo za sto i odlučio da ozbiljno razmislim o kraju ovih nečuveno užasnih muka. Kao i mnogi drugi, pomišljao sam i ja često da se ubijem, ali nikad ozbiljno. Bežao sam tada u samoću, rešen bajagi da razmislim o najlepšem načinu da svršim sa životom, koji više ne volim, koji više i nema smisla pod ovim okolnostima, i koji ne mogu da izdržim. U takvim prilikama kolebao sam se u ovome: da li štogod da napišem
Readnara
