Početak dela
Intabulacionoga protokolistu Mitra Maramicu zadesila je nevolja. Pregledali su mu doktori ženu, pa su kazali najgore od svega: da je operacija jedini spas, sve što ostaje, poslednja nada. Bolovala je ona sirota poodavno, na nogama; krparila se i pomagala kako je znala i umela, ali leka nije pronašla, mada i nadu nije izgubila. „Lek mi je“, kaza i ona posle pregleda, „lek mi je nož, i sama vidim, nije potrebno da mi drugi govori, pa neka bude što bude, neka me paraju, učeni su ljudi, i neka, ako mogu, pronađu koji je ovo đavo što se ne vidi i ne čuje, a živu me u srži pojede, da mi je i sam život dodijao.“ Tako je ona rekla čim su lekari zamakli za kapiju, pa je, kad se oni udaljiše, najpre snuždeno poćutala. Onda je, posle toga, otpratila Mitra u varoš da se rastrči i da se postara za dvojicu sigurnih potpisnika, te kako bi sa njima podigli zajam, taman toliko koliko je za neželjeni put i za njenu operaciju bilo potrebno. Pošao je Mitar smesta da ovaj nemili zadatak izvrši, pa je, polazeći, samome sebi ovako rekao: „Ako, veli, Mitre, ovu preveliku napast sad preživiš, živećeš sto i pedeset godina, i samog ćeš Zoro-agu preživeti.“ Desilo se tako da se Mitar u ovakvoj neprilici nije razočarao, te mu sa onim potpisima pođe za rukom da do neželjenoga zajma dođe. I s tim, i sa opasno bolesnim drugom, krenuše za Beograd da tamo poslednje i jedino sredstvo okušaju. Odavno Mitar Beograd nije video i jedva ga je poznao, toliko se prestonica bila izmenila. A čim su stigli, posedaše u automobil, da bi se bolesnica manje truckala, i tako su došli u bolnicu. Nego su u bolnici zatekli veliku užurbanost i muvanje, pa se pobojaše da će ikad na red i dospeti. Išlo je, i pored toga, mnogo brže nego što su se nadali, jer sa onim uputnim listom okružnoga fizikusa sestre odmah odjuriše doktorima, pa se, posle toga, uzmuvaše, ženu odvedoše u kupatilo, a onda je u bolničku košulju obukoše. Doneli su malo posle nosila, pa su je polako i pažljivo položili i sve što treba za opasan posao pripremili. Osetio je tada Mitar da je to vrlo važan trenutak i takva prilika kad je red da se sa ženom pozdravi i oprosti i da joj bar dve-tri reči potrebnoga ohrabrenja kaže i preporuči. Ali se on od ovoga uzdržao, iz razloga da je ne uplaši, te se samo na nju blago osmehnuo, a sav ostali trud upotrebio da zadrži suze, koje su mu namah
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
