Veče Đure Jakšića je romantičarska lirska pesma u kojoj se slika večernjeg pejzaža prepliće s osećanjem gubitka i tihe tuge. Pesnik priziva sumrak, vetar, potok i mesečinu, a u tom ambijentu nazire se i lik palog viteza. Vredi je slušati zbog zvučnog stiha i atmosfere koja spaja prirodu i ljudsku sudbinu.
Priroda (gora, stene, potok) uveče, od zalaska sunca do ponoći i izlaska meseca.
Tema
Veče u prirodi: zalazak sunca pesnik doživljava kao pogibiju „najboljeg viteza“, a priroda nemo tuguje sve do izlaska meseca.
Ideja
Kroz sliku zalaska sunca kao pogibije junaka pesma izražava tugu zbog prolaznosti, ali smrt na kraju dobija uzvišen smisao: pali vitez se, kao bledi mesec na nebu, posvećuje.
Kratak sadržaj (otkriva kraj)
Sunce zalazi za goru i grane, a pesnik ga poredi sa zlatnim tokama poprskanim krvlju. Sve nemo ćuti i ništa se ne miče, jer je „najbolji vitez pao sa bojišta“: sunce koje zalazi pesnik vidi kao palog junaka. Život se u srcu uplašeno krije, a vetar huji kao da uzdiše. Slavuji tiho tuguju u pesmi, kao da žele da i hladne stene zaplaču. Potok nemo beži i ne zna se kuda; možda ka moru, kao ka svom hladnom grobu. Mrkla ponoć zatiče sve u mrtvom snu i sve izgleda izumrlo. Tada izlazi mesec, smrtno bledog lica, i penje se nebom, a pesnik uzvikuje da se to poginuli vitez posvetio.
Pregled je napisan uz pomoć veštačke inteligencije na osnovu celog teksta dela. Za školski rad proverite detalje u samom delu.
Tekst dela
Veče Kao zlatne toke, krvlju pokapane, Dole pada sunce za goru, za grane. I sve nemo ćuti, ne miče se ništa, Ta najbolji vitez pade sa bojišta! U srcu se život zastrašenom taji, Samo vetar huji... To su uzdisaji... A slavuji tiho uz pesmicu žale, Ne bi li im hladne stene zaplakale. Nemo potok beži — ko zna kuda teži! Možda grobu svome — moru hlađanome? Sve u mrtvom sanu mrka ponoć nađe; Sve je izumrlo. Sad mesec izađe... Smrtno bleda lica, gore nebu leti: Poginuli vitez eno se posveti!...
Readnara
