Početak dela
Uspomene (1871)
Pisac: Đura Jakšić
drugu Jovi Jovanoviću
GODINA 1849.
Svačiji je život knjiga; početak joj je uzdisaj i krznica; svršetak joj je pokrov i uzdisaj; ali među kolevkom i grobom ima i varijacija, kao: leptir, cveće, ruzmarin, devojka, isparan oklop, venac lavorov… a posle?… poslednji list je te žalostive knjige tužan: na njemu su nacrtane visoke jele, mračni borovi, hrapavo stenje, a u podnožiju toga kamenja… grob i mrtvačka glava…
Jest, dragi prijatelju, život je žalostan! i teško onome, koji se usudi te tužne listove u golemoj knjizi života prevrtati: pogled na prošlost srce ti para, sadašnjost sa gorkom žuči dušu potapa; a budućnost?… ah!… „blago onom ko se čemu nada”, ali ja ne smem na nju ni pomisliti. Prošlost i sadašnjost svojim neprirodno hladnim postupanjem svaku su nadu u duši mojoj sledile, i ja — nemam nade i nemam budućnosti!
Evo pogledaj u moj dnevnik, prevrći list po list; sve sam u životu pobeležio, sve — ali sve samu tugu, sve onaj golemi bol što mi toliko godina dušu razdire… Dva-tri dobra dana, dve-tri prijatne večeri, zar mogu čitav niz prostradanih godina sa svojom blagotvornom slašću razblažiti?… O, nikad, nikad prijatelju! pa i opet ja ih se rado sećam; rado spominjem ta tri dobra dana, to nekoliko srećnih trenutaka; oni su meni ono, što je putniku, koji je u mračnoj noći zalutao, oganj što izdaleka tinja… Noć je tamna, prostorija pusta… pa neka je ta svetlost i voštanica u rukama onoga koji već umire, opet mu vedri mračnu stazu, putniku usamljenome…
. . . . . . . . . . . . . . . . . .
Beše novembar žalostan mesec tužne četrdesetdevete godine.
Ne zveče sablje britke, ne — robovski lanci sa tupim svojim jekom bude bolom uspavanu svojtu onih, što na megdanu bojnom, sa svetom strašću zaneti, vikahu: „smrt ili sloboda.”
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
