U XXI veku je fantastično delo Svetolika Rankovića. Nakon što je razmišljao o budućnosti čovečanstva, pripovedač se budi u izmenjenom svetu: umesto poznatih palanačkih kuća stoje ogromni dvorci, a nebom lete čudne letelice. Vredi ga poslušati kao rano književno viđenje budućnosti.
»Tuš... ura može — ne može rodila majka junaka... gaudeamuѕ... sitnu Malenu.« i još trista čuda brujaše mi u ušima, a u glavi beše strašniji lom i okršaj od sviju poznatih vam vašarskih prizora. Sa vašarima ja nemam nikakve veze i, u koliko mi je poznato, njihova je sezona još daleko. Nu, stvar je veoma prosta. Vratio sam se sa
»patarice« jednog svog kolege, namestio se na krevetu i počelo je ono poznato okretanje, koje se dešava ljudima kad malo više povuku.
Odmah u početku moram objasniti čitateljima, da je moj duh veoma sklon na razmišljanja, naročito ona, koja se bave budućnošću čovečanstva. Prema tome nije ni čudo što se moj duh, našav ovako podesno zemljište za svoja vežbanja, odmah dao na posao. Ne znam koliko je trajala ova blagorodna gimnastika mojega uma, tek ja odjednom opazih da je svanulo. Začudih se što me momak ne budi kad zna da ponedeonikom imam tri časa pre podne. Pričekah još malo, pa kad videh da me niko ne zove, a vreme se radu primiče, digoh se i, dok bi udario dlan o dlan, obukoh se i izađoh iz kuće.
Iđah polako, gledajući preda se, pa tek docnije podigoh glavu i zanemih od čuda.
— Gde sam ja, šta je ovo!? viknuh glasno i protrljah oči.
Readnara
